Пета колона одрадила посао у Каракасу

Пише: Александар ДИВОВИЋ

Злурадост домаћих аутошовиниста и сервилност европских политичких елита према акту државног тероризма САД у Венецуели можда су и јачи утисак од тога колико је безбедносни апарат у Каракасу био порозан и колике су биле размере издаје у непосредном окружењу резиденције Мирафлорес.

Репутација Делта одреда као елитне специјалне јединице америчке војске пропагандно се гради најмање 40 година, од истоименог филма са Чаком Норисом и Лијем Марвином из 1986. Међутим, само корумпираност државног монопола силе и густа мрежа издајника могу да осигурају да се филмска отмица председника државе, каква је Венецуела, изведе практично без отпора и испаљеног метка.

Када су припадници истог тог Делта одреда покушали да киднапују генерала Мохамеда Фараха Аидида у разваљеној Сомалији 1993. године провели су се као боси по трњу, са скоро 20 мртвих и више десетина рањених командоса, остали једва извукли живе главе. О томе је касније Ридли Скот снимио чувени филм „Пад Црног јастреба“. Чак је у америчкој инвазији на малу Панаму и лову на генерала Норијегу страдало више десетина америчких војника.

Темељна обавештајна припрема терена ослоњена на пету колону и системска субверзивна активност по дубини, у самом језгру државног апарата, били су неопходан услов да Мадурова отмица постане рутинска ствар. Да не цитирам Микија Манојловића из филма „Ране“.

Једнодушно сервилна, суштински поданичка реакција пробриселског естаблишмента у Европи према терористичкој акцији САД у Венецуели није виђена од Минхенског споразума и капитулације Западне Европе пред Хитлеровим комадањем Чехословачке. Европски лидерчићи и њихови регионални лакеји померили су све границе у релативизацији и нормализацији државног тероризма, каубојског чина невиђеног још од Писарове отмице и убиства Атахуалпе на тргу у Кахмарки пре пет векова.

Суштинске разлике између та два догађаја заиста нема. И онда су западни конкистадори са супериорним оружјем нападали прекоморска царства и заробљавали суверене владаре како би отели њихове ресурсе, под различитим идеолошким легитимацијама.

Некада је за откуп тражена пуна соба перуанског злата, данас се заузимају нафтна поља око Маракаиба. Некада се мачем и огњем борило против „безбожништва“, данас се води борба против нелојалних картела и нарко-тероризма. Некада је папска була давала права на освајање некрштених земаља, данас то чини Монроова доктрина, са или без Рузвелтове допуне (Роосевелт Цоролларy), која је случајно формулисана такође због Венецуеланске кризе 1902. године.

Тиме је још скандалознија реакција европских политичких елита према онтолошкој истоветности ових разбојничких поступака.

Од изјаве Урсуле фон дер Лајен да ЕУ „пажљиво прати развој догађаја и подржава мирну транзицију власти у Венецуели“ (мирна транзиција уз отмицу председника и рафалну паљбу из апача у ниском лету!?), преко папагајских изјава Каје Калас и осталих политичких пигмеја из ЕУ да је све у реду јер Мадуро није имао „демократски легитимитет“ (па је ваљда легитимно да Делте побију његово обезбеђење, а њега киднапују са супругом), до изјаве грчког премијера Мицотакиса да није време да се коментарише легалност недавних акција, имали смо дипломатски маратон у бескичменом одобравању америчке разбојничке операције.

Било би излишно рећи да европска политичка сцена више не прави разлику између међународног права и колонијалног насиља јер је никад није ни правила. Али толико транспарентно сврставање на страну атлантистичког хегемона и дрско гажење елементарних међународних норми по гротескности је превазишло и клијентелистички нарко-картел са Косова, на челу са Аљбином Куртијем, који „изражава пуну подршку америчкој борби против трговине дрогом и сузбијања западних демократских вредности“ у Венецуели.

Иста та Европа која неће и не сме ништа да писне против америчког државног тероризма већ четири године води најстрашнију антируску кампању и лупа у ратне бубњеве, под изговором да је Русија агресор који је напао Украјину и прекршио међународно право.

Упоредите амерички цасус белли за напад на Венецуелу са чињеницом да је Зеленски пет дана пре руске интервенције најавио да ће кренути у обнову нуклеарног наоружања ако Украјину не приме у НАТО. Да је Украјина систематски кршила мировне споразуме Минск 1 и Минск 2 чија је једна од потписница била и Русија.

Да је Украјина средином фебруара 2022. груписала војску на границама са ДНР и ЛНР, спремајући општи војни напад на ове републике с руским становништвом, с крајњим циљем његовог протеривања у Русију. Званична Украјина је уз све то развила малигну антируску идеологију, претворивши се у својеврсну Антирусију.

У комбинацији с најављеним развојем нуклеарног наоружања, односно с траженим уласком у НАТО и плановима за етничко чишћење Донбаса, режим у Кијеву није представљао егзистенцијалну претњу за Русију, а Мадуро, као наводни шеф неког нарко-картела, по којима Венецуела никада није била позната, нити су јој поред нафте и злата били посебно потребни, јесте. То је заиста прича за умно хендикепиране.

Читав смисао европске унисоне релативизације америчке агресије на Венецуелу је у препознавању Венецуеле као кинеског и, пре свега, руског савезника, а у борби против Русије и кинеског утицаја сва средства су дозвољена. Нека се припреми Иран, најважнији руски и кинески стратешки партнер у целој Евроазији.

Није далеко од памети да венецуелански нафтни ресурси нису били сами по себи најхитнији циљ америчке каубојске интервенције колико је било важно да се осигура алтернатива у случају иранске блокаде Ормуског мореуза кроз који се транспортује нафта из Персијског залива. Иран је америчким преузимањем стратешке контроле над Венецуелом остао без великог дела свог уцењивачког капацитета и важног механизма одбране од америчко-израелске агресије.

У праву је Љиљана Смајловић кад каже да је Србија показала смелост својим ставом о Венецуели и да је одржала час из суверености целој Европи, а посебно патуљцима из окружења који су се утркивали ко ће понизније да клекне пред каубојима из Вашингтона.

Свим тим независним, објективним, проевропским медијима који нису смели да изрекну никакав вредносни суд о америчкој агресији, ДЈВ и Информер одржали су мастерцласс из новинарства својим анализама и коментарисањем ситуације у Венецуели.

Да, јесу својевремено у редакцији носили мајице „Трампе Србине“, што је и тада и сада било идиотски, али је српско непријатељство према америчким демократама инстинктивно и има своје ирационалне моменте.

Поносан сам што су се наши политички избори и у новој години показали као исправни, што смо у океану агресивне русофобије и европског удвориштва показали да још имамо кичму и што је глас Светолика Драгачевца, рођеног Пожежанина, који је уочи нацистичке агресије на Југославију слао претеће писмо Хитлеру лично, опет тихо проговорио из нас.

Оно мало аутошовинистичких јадника који су се порадовали америчком башибозуку и почели да привиђају Делте на Андрићевом венцу јасно су се декларисали као пета колона, заувек неспособна да разуме да се кичма или цојонес не позајмљују од империје, нити се суверенитет гради на навијању за атлантистичке јуришне одреде. За такве само и само вечити презир.

ФОТО: фејсбук