Правда је да плате

Пише: Иван РАДОВАНОВИЋ/Јуроњуз

Живео сам у граду без кранова. У граду без градилишта. Пустом граду, мртвом, граду у којем је живот био удављен, бачен и заборављен.

Живео сам у граду беде. У граду празних продавница, шверца цигарета и људских душа. Граду ољуштених фасада и ољуштених људи.

Живео сам у граду без наде. У граду страха, у којем се људи нису поздрављали, него вребали. Граду из којег се бежало, а нико није знао где.

Живео сам у граду напуштеном. У граду без смеха, граду сахрањеном, без опела, само тужна поворка у којој свако чека свој ред.

Живео сам у граду мрака. У граду чије име није означавало светло, него оно бледило последњег издисаја. Граду несреће, у којем нико ништа друго није ни очекивао.

Живео сам у граду без сунца. Граду без топлог ветра, граду из којег се пролеће иселило. У граду једне те исте зиме, зиме без краја, залеђеном у пропасти.

Живео сам у штицованом граду. У граду у којем су сви варали себе, и друге. Граду баруштини, у којем се свако давио у сопственом муљу.

Живео сам у граду без кранова.

Читаву једну деценију прљавштине и пустоши сам живео, у том граду. Деценију која је трајала дуже од сваке вечности. И десет пута по десет година сам у њој остарио. У граду у којем нико није могао да буде млад.

И запамтио сам све то – сваку празну продавницу; кантице бензина; плату од 20 марака; редове у којима се чекало ништа; дилере снова, цигара и девиза; бомбардовање; рушевине зграда и живота; сахране, без краја; и страх од самог страха; и несташице наде; и струје; и пара; тоалет папира; уља… Читаву ту пусту пољану, без кранова, која је, некада, била град, запамтио сам. И заштитио сам та сећања, прогласио их личним културним добром.

Те, стога, захтевам:

Да сви они који су учествовали у спречавању нових кранова, они који су против градилишта, инвестиција, нових послова, улица, насеља, кула…сада буду осуђени да дају паре.

И да разни Ненадићи, Ћуте, Манојловићи, размажени студенти, вашарски професори, естрадни интелектуалци, глумци, лажни пророци, протестанти фрустрирани сопственим животима, варалице… скупе 600 милиона евра и уплате их овом граду.

И да сви они који су, у протеклих годину дана, све уз осмех, и кобојаги у име правде, гурнули руку у џеп свакоме од нас, покушавајући да нам украду будућност, и живот, све то лепо врате.

И да сваки таксиста, угоститељ, хотелијер, продавац, пекар, мајстор, свако ко је био блокиран, свако ко је остао без зараде, добије правичну надокнаду, из њихових џепова.

Пошто су толико запели да нас врате у деведесете, да нас зауставе, да нас гурну у беду, да нас сведу на стоку која боље не заслужује.

Пошто су нам прчкали по џеповима, покрали нас, обзнанили да су „победили“ у случају Генералштаба. Пошто славе губитак, пошто верују да нам само тај губитак, и беда, припада.

Да сада, лепо, плате. То што неће бити зараде од литијума, то што је Београд остао без 600 милиона, то што неће Експо, ни пруге, путеве, то што навијају да се све то сруши, призивају несрећу, и пораз.

Да дају паре, да нам врате, сваки динар и сваки евро.

По сваком крану, који није подигнут, да плате.

И ако држава то неће да захтева од њих, а морала би, ако хоће да буде држава, захтеваће они које су покрали. Кад тад. И било где.

Зато што је то правда. Да плате. Да дају паре.

ФОТО: фејсбук