Сергеј Јесењин рођен прије 130, а преминуо прије 100 година
Извор: агенције
Јесењин је и као појава и као творац рођени умјетник, у коме је таленат прогутао човјека, па је двоструко зрачио: кроз личност и кроз поезију. Отуда је био у праву када је говорио: „Ја сам се покорио другом царству“, то јест царству поезије. (Миодраг М. Пешић)
„Из звезда и зора – ја сам учио школу“ (Јесењин)
-Прије свега, ја волим расвјетљавање органског. За мене умјетност није тајанственост образаца, већ је најнеопходнија ријеч овога језика којом ја желим себе да искажем. (Јесењин)
Ове године обиљежава се 130 година од рођења и 100 година од смрти једног од највећих и највољенијих руских пјесника, Сергеја Александровича Јесењина. Свијет је угледао на данашњи дан 1895. године у селу Константинову. Када је имао двије године родитељи га дају на васпитање дједи по мајци, који је био имућан и са тројицом неожењених синова водио велико сеоско имање. Имао је срећно дјетињство, готово идилично, уз раскошну природу, баку која га је обожавала и тројицу ујака који су му посвећивали пуно пажње. У аутобиографији коју је написао октобра 1925. године (прије него што је трагично окончао свој живот у децембру исте године) написао је: „Баба ме је јако вољела и њеној њежности није било граница. Суботом су ме купали, сјекли нокте и зејтином мазали главу јер ниједан чешаљ није улазио у гргураву косу.(…) Доцније, када сам отишао из села, дуго ми је требало да се снађем.“
Текст завршава констатацијом да се сви остали битни биографски подаци налазе у његовим пјесмама. Прве пјесме написао је још у деветој години живота. Као шеснаестогодишњак одлази у Москву и ступа у Суриковски, кружок сеоских пјесника. Постао је лектор једне типографије и повезао се тадашњим напредним илегалцима, али се убрзо вратио у своје село. Одлазак у Петроград 1915. био је значајнији, упознао се са тамошњим пјесницима и наишао на добар пријем у умјетничким круговима. Први кога је упознао био је Александар Блок. Са својим стиховима и упечатљивом појавом није могао да прође незапажено.
Максим Горки је говорио да је већ по првој Јесењиновој пјесми осјетио снагу творца. Иван Розанов, књижевни критичар, овако га је видио:
„Рећи плавооки пјесник, изгледа ми да то не било довољно, требало је видјети како су понекад пламтеле његове очи. У таквим тренуцима он је заиста био диван. То је била љепота изразита. Осјећао се огроман унутрашњи живот, прави пјесник.“
Када је говорио „Црног човјека“, поему коју је дуго писао, неки су у њој видјели најаву нечег злокобног, а други су коначно схватили величину његовог пјесништва. Почео је да је пише у иностранству и имала је више верзија. Једна од посљедњих ситуација када је јавно говорио ову поему у публици је био Мајаковски. Када је завршио, Мајаковски је претходно покривши лице длановима пришао Јесењину, загрлио га и пољубио. Јесењин је само узео сако, скочио са бине и изашао. Сви у сали су устали, неки су и пали на кољена док је пролазио, а он се расијано осмјехивао.
Иако је на почетку подржавао Октобарску револуцију, касније се разочарао и био њен критичар, па је велики број његових дјела био забрањен, нарочито у Стаљиново вријеме.
Код нас се његово име први пут помиње у тексту о имажинистима, у „Зениту“, 1. јуна 1921, а у истом часопису 1. маја 1922, објављен је и превод његове пјесме „Преображење“.
ФОТО: фејсбук
