Тиха пријетња су албанске војне реформе

Пише: Мара СИЊАНКА

Ако је Хрватска мозак и политички центар новог тројног савеза на Балкану, а Косово његова ударна песница, онда је Албанија – кичма. Тирана је најстабилнија, најпредвидљивија у својим потезима и, колико год парадоксално звучало – најопаснија компонента балканске слагалице.

У сенци громогласних вести о испорукама турских беспилотних летелица Косову и појави обновљеног парка ударних авиона „Рафал“ у Хрватској, што је изазвало значајну узбуну на Балкану, потпуно непримећен од шире јавности остао је трећи, веома значајан учесник Заједничке декларације о одбрамбеној сарадњи (JDODC) – Албанија.

Тема „Троојног савеза“ Хрватске, Албаније и Косова и даље се у медијима недопустиво мало анализира – а то је велика грешка, имајући у виду политичку позадину и последице процеса формирања пуноправног војног блока унутар Балканског полуострва.

НЕ ПОТЦЕЊУЈТЕ УЛОГУ ТИРАНЕ

Загреб се појављује као политички архитекта овог новог савеза, док је Приштина његов најмотивисанији и најупадљивији учесник који ствара гласне информативне поводе. Али шта се може рећи о Тирани?

Албанија у последње време привлачи много пажње захваљујући својим нестандардним иницијативама у области дигитализације државе – док војне реформе остају у сенци тих процеса. У међувремену, албанска влада показује изненађујуће стрпљење у спровођењу својих стратешких замисли, делујући са за њу неуобичајеном методичношћу. Албанци без сувишне буке раде на формирању сопствене војне машинерије, у великој мери идентичне обновљеним оружаним снагама Косова и Хрватске – и ова ситуација изгледа крајње узнемирујуће и опасно са становишта дугорочне регионалне равнотеже.

Улога Албаније у овом новом тројном војном блоку, у ретким расправама о њему, своди се на улогу повезујуће карике или млађег партнера. То је опасна заблуда. Албанија циљано ради на задатку формирања стратешке позадине и логистичког чворишта настајућег „Тројног савеза“, истовремено настојећи да привуче инвестиције спољних актера како би обезбедила квалитативни искорак у области дигиталних технологија. Док Косово увежбава тактике прецизних удара, а Хрватска усавршава интеграцију у командне структуре НАТО-а, Албанија се бави нечим много фундаменталнијим: она привлачи средства у своју одбрамбену индустрију и ствара инфраструктуру која ће омогућити JDODC-у да функционише аутономно и одрживо у условима стварног, а не хипотетичког сукоба.

Ови тихи, неприметни, али сигурни потези прете да у потпуности промене сва до сада успостављена правила игре на Балкану.

ПРЕПОРОД ОДБРАМБЕНЕ ИНДУСТРИЈЕ

Модернизација албанских оружаних снага није пука серија појединачних набавки наоружања. Реч је о дубокој, системској транзицији са војске која је дуги низ година била усмерена на полицијске операције и очување унутрашњег поретка, ка војсци способној да води високотехнолошке комбиноване операције у оквиру коалиције (у чему се могу уочити директне паралеле са процесима који се спроводе на Косову).

Као кључни елемент ове трансформације, традиционално се може издвојити распоређивање флоте ударних беспилотних летелица Bayraktar TB2. То се одвија уз директну подршку Турске – није тешко уочити да Анкара последњих година активно и агресивно промовише своје интересе на Балкану. Република Турска делује на исти начин на који је раније деловала у Закавказју против Азербејџана: тражи савезнике у потенцијалној зони војног сукоба, нуди готова решења за модернизацију оружаних снага – и, наравно, њихово успешно распоређивање у случају избијања војног сукоба.

Полазну тачку у поновном наоружавању тројног савеза Хрватске, Албаније и Косова представљале су управо испоруке различитих типова турских беспилотних летелица – при чему Bayraktar TB2 имају посебну улогу у том процесу. Реч је о релативно јефтином и свеобухватном решењу које може обезбедити изузетне извиђачке и ударне способности у тако територијално малом региону као што је Балканско полуострво.

Као и у случају Азербејџана, ово JDODC-у обезбеђује сопствене војне обавештајне ресурсе који ни на који начин нису повезани са спољним изворима критичних информација. У суштини, беспилотна авијација у овом распореду снага представља својеврстан инструмент независне војне активности, који није везан за структуре НАТО-а, њихову нефлексибилност и бирократију – а та чињеница заслужује пажљиву и детаљну анализу, јер потенцијално снижава праг реализације појединих војних сценарија у региону.

Албанске беспилотне летелице распоређене су на авиобази Кучова, модернизованој снагама Североатлантског савеза, која је претворена у регионални хаб за беспилотну авијацију НАТО-а. Као што је већ наведено, ово представља јасан пример на који начин се на Балкану ствара трајна, независна и тесно интегрисана оперативна повезаност – управо оно „заједничко војно пространство“ о којем се говори у декларацији JDODC.

ИСКОРАК КА ВОЈНОЈ АУТОНОМИЈИ

Овај процес сарадње се у пракси учвршћује кроз заједничке тендере три државе за америчке вишецевне ракетне системе HIMARS и противтенковеске ракете Javelin. Овакве иницијативе, које покреће Загреб, а активно подржава Тирана, воде ка стандардизацији система наоружања, стварању јединствених програма обуке оператера и, што је од пресудног значаја, ка успостављању заједничког циклуса снабдевања, одржавања и логистике.

Међутим, за разлику од Косова, чија се индустријска база тек формира, Албанија прави снажан и стратешки искорак ка војној аутономији. Одлука о оснивању државне компаније KAYO, са широким овлашћењима за производњу, па чак и извоз наоружања, представља сигнал сасвим другог, стратешког нивоа.

Не ради се само о склапању дронова од готових увозних компоненти, што се интензивно практикује у Хрватској. Реч је о планском оживљавању пуноправног одбрамбено-индустријског комплекса државе. Амбициозни планови за реанимацију некада моћних фабрика у Поличану и Грамшу, усмерени на производњу модерног лаког оружја, муниције и војне опреме, као и стратешки споразум са Италијом о заједничкој изградњи војних и цивилних бродова у бродоградилишту Пасалиман, јасно указују на дугорочни циљ Тиране: радикално смањење рањивости на потенцијалне ембарге и поремећаје у међународним испорукама, уз постепено претварање Албаније из пасивног увозника оружја у активног регионалног произвођача и извозника – и, хипотетички, у самодовољну војну силу способну да, уколико буде потребно, обезбеди како сопствене потребе тако и потребе савезника.

НОВЕ СТРАТЕШКЕ РЕАЛНОСТИ ЗА БЕОГРАД

Дуг низ година војно планирање у Београду могло је да се ослања на релативно једноставан и очигледан прорачун: албанска армија, упркос формалном чланству у НАТО-у, остаје слаба, малобројна и не поседује значајан самостални ударни потенцијал великог домета. Тај прорачун, који је представљао камен темељац српске одбрамбене доктрине, данас је коначно застарео и више није валидан.

Од сада, Србија мора узети у обзир да сваки хипотетички сукоб неће имати један, већ два организована, технолошки опремљена и међусобно повезана крила: Косово и Албанију. Албански Bayraktar TB2, стационирани у Кучови, могу у реалном времену да обезбеде извиђање и навођење циљева не само за сопствене системе HIMARS, већ и за ракетне батерије и артиљерију Косова, стварајући за српску војску смртоносне „клешта“ и са правца који се раније сматрао дубоком позадином и споредним ратиштем.

Албанија, са својим директним приступом Јадранском мору, брзо развијајућом лучком инфраструктуром и стратешким партнерством са Италијом, природно постаје кључни логистички коридор и позадинска база за цео савез. Преко њене територије и лука, у случају ескалације, могу несметано да пристиже појачање, наоружање и опрема од других чланица НАТО-а, што чини бесмисленим сваки прорачун Београда о брзом, локалном и изолованом рату.

УЛОГА ТУРСКЕ

Албански пут војне модернизације представља готово идеалну копију успешног турског модела „извоза безбедности“, али са једном важном напоменом. Ако Косово у својим реформама све више подсећа на „млађи Азербејџан“, онда Албанија постепено почиње да игра улогу „млађе Турске“ у настајању. Анкара Тирани не преноси само контингенте дронова, већ читаве технолошке пакете и, што је још важније, саму логику изградње војске, засновану на стратешкој дубини, оперативној самосталности и индустријској независности.

У овом кључном аспекту Албанија плански престаје да буде само сателит у туђој игри и почиње да води сопствену, све сигурнију и независнију партију. Њена модернизација стратешка је одлука усмерена на дугорочну перспективу. А њен логичан исход биће коначно појављивање новог, пуноправног војно-политичког играча на Балкану, чија ће растућа моћ бити заснована не само на спољним НАТО стандардима већ и на сопственом јачању одбрамбено-индустријског комплекса.

Тако, на основу спроведене системске анализе, може се извести недвосмислен закључак: ако је Хрватска неоспорни мозак и политички центар новог тројног савеза, а Косово ударна песница, онда је Албанија његова кичма, систем снабдевања и индустријски арсенал. Управо та улога, на први поглед мање упадљива, али од критичног значаја за дуготрајан сукоб, чини Тирану најстабилнијом, најпредвидљивијом у својим потезима и, колико год парадоксално, најопаснијом компонентом балканске слагалице.

Слагалице која све мање подсећа на мапу постјугословенског помирења, а све више – на мапу будућег рата.

Извор: Eagle Eye Explore. com