Усташтво још није умрло…
Пише: Илија СМИЉАНИЋ
Док Европа ћути, а Неовисна Хрватска Држава поново мјери дозвољене границе српског постојања, градоначелник Вуковара Маријан Павличек ушао је у ред (ЗА)бранитеља свега што подсјећа на српско име. Тражи да се у том граду откаже изложба фотографија “Српкиња – хероина Великог рата”, планирана за 11. новембар, дан када читав свијет обиљежава Дан Побједе у Првом свјетском рату и крај најкрвавијег рата човјечанства. Осим мржње према свему српском, можда је и један од разлога што су Хрвати и тада били на страни поражених…
Министарка хрватске „културе“ Нина Обуљен Коржинек, у глас са хрватским суверенистима, поручује да “вријеме није прикладно” – не због садржаја, наравно, већ, како каже, “због утиска”. Другим ријечима, постојање српске културе у погрешној седмици вријеђа осјећаје тужних Хрвата.
ИСТОРИЈА ПРЕКРАЈАЊА И ЗАБРАНА СЈЕЋАЊА
Док Загреб ћути у низу никад посјећенијих Томпсонових концерата, пред усташким спектаклима, истог тог часа прогони изложбу која слави жене хероине Великог рата. Министарство културе Србије реаговало је оштро, назвавши поступке хрватских власти безобзирним насртајем на историјско сјећање и слободу изражавања.
“Очигледно је да у данашњој Хрватској све српско, све до саме ријечи српско, бива немилице прогоњено. Отворено и цинично,” стоји у саопштењу. Српско министарство подсјећа да се овакви пориви више ни не прикривају, већ поносно иступају као државни став.
ЗАБРАНЕ КАО НОВИ ОБЛИК РЕВИЗИОНИЗМА
Док се у Хрватској уз одобрење власти маршира у усташким униформама, изложба посвећена женама које су носиле завоје, а не оружје, постаје “спорна”. Српски представници у Вуковару упозоравају да се све више културних догађаја Србима забрањује без икаквог разлога, чак и оних који се тичу језика и вјере. Сјетимо се само покушаја напада на српску дјецу каратисте у Ријеци.
Посланица СДСС-а Драгана Јецков поручује: “Очекујемо да се градоначелник понаша као градоначелник свих грађана Вуковара, а не само једних.” Хоће…
СРПСКЕ ХЕРОИНЕ КАО МЕТА
Изложба “Српкиња” требала је да подсјети на жене чије су заслуге у Великом рату биле огромне: болничарке, добровољке, носиоци медаља за храброст. Али за власт у Загребу, довољно је што су биле Српкиње да изложба постане непожељна.
Министарство културе Србије указује да се пред нашим очима наставља процес културоцида: најприје се забрањује памћење, затим се гаси култура, а иза тога, како историја боли подсјећа, долази страдање.
НЕПОКАЈНИЦИ
У земљи гдје се усташки поздрав „За дом спремни“ уздиже као симбол слободе, док се сама ријеч „српско“ проглашава за провокацију и прогон, помирење није само мртво – оно је сахрањено под гомилом лажи и лицемјерја. Са онима који славослове џелате у усташким униформама, који подижу споменике крволоцима и организују карневале на костима невиних, а истовремено забрањују свако сјећање на српске жртве, на Јасеновац, на Јадовно, на безбројне јаме гдје су бацани живи људи, не може се градити ни мост, ни дијалог, ни илузија мира. Ту се граде само зидови, чвршћи од бетона, снажнији од челика. Кинески зид би био премален за такву ограду, да се заштити достојанство српског народа од новог таласа мржње.
А док Запад, са својим селективним моралом и геополитичким калкулацијама, бира да затвори очи пред оживљеном усташком немани, притом игноришући ревизију историје, толеришући неонацистичке маршеве и финансирајући режиме који гурају Србе у заборав, Србија и српски народ морају да бирају супротно: бескомпромисно памћење. Јер народ који дозволи да му се мртви обришу из књига, споменика и срца, осуђен је да поново пролази кроз исту голготу. Попишимо имена, чувајмо гробове, преносимо приче, не из мржње, већ из дужности према будућности. Само тако се спречава да се историја понавља као фарса, а жртве постану само статистика у туђим рачуницама. У овој борби за истину, нема компромиса: или памћење или пропаст. Србија и сав српски свијет мора бити бедем, а не жртвено јагње. Јер ко заборави своје мртве, осуђен је да их поново сахрањује – и то под заставом оних који су их убијали.
ФОТО: фејсбук
