Херој Владимир Радоичић – не брини мајко ако се не јавим…
Пише: српскопитање
Владимир Радоичић, који родитељима није хтио да каже да је на Кошарама, погинуо је на данашњи дан 1998. године у засједи албанских терориста.
Владимир Радоичић, јунак са Кошара рођен је 23. марта 1979. године у Београду. По завршетку основне школе уписао је занат за аутомеханичара. Заволио је моторе и они су постали његова прeoкупација и страст. Поред школе велику пажњу је поклањао и породици.
Посебно је волио сестру Јелену која је била пет година млађа. Она је рођена као треће дијете, захваљујући Владимиру, који је поред, млађег брата, желио да има и сестру са којом се слагао као да су једно.
Након завршене средње школе Владимир одбија позив стрица из Америке говорећи да неће да бјежи из Србије, те да је Србија једина земља гдје би он могао да живи.
На редовно одслужење војног рока, у извиђачко-диверзантску јединицу у Нишу, отишао 23. јуна 1998. године са 19 година. Након нешто више од два мјесеца, прекомандован је на караулу Кошаре.
Да ли је неко од војника јавио да иде на Кошаре не знамо, али Владимир није обавијестио своје најдраже. Дан прије него што је убијен на албанској граници, мајци је рекао:
„Не брини ако се не јавим наредних дана. Ту сам, на обуци на брду поред Ниша.”
Тог 30. септембра 1998. године кренуо је, са још четворицом војника, у своју прву и посљедњу граничну патролу.
Скривени у засједи, припадници ОВК, предвођени Агимом Рамаданијем, чекали су их од раног јутра.
-1. октобра ујутру дошли су да нам јаве да је Владимир погинуо, а 8. октобра почела је моја борба за истину, за правну правду, за Владимира, за све погинуле на Кошарама… Та борба траје и данас – ријечи су Владимирове мајке Лозанке.
Заједно са Владимиром погинули су и Миладин Гобељић, Илија Павловић, Мирослав Јоцић и Милош Павловић.
Тог дана је, према свједочењу пуковника Душка Шљиванчанина, тадашњег команданта 53. граничног батаљона, почео рат за војнике на граничној караули Кошаре – пола године прије НАТО агресије.
Убиство и пљачку мртвих српских војника терористи су снимили, и баш тај снимак био је кључни доказ за њихову осуду. Суђено им је у одсуству, јер се нико од њих није одазвао судском позиву, Виши суд у Нишу је за њима расписао потјерницу, али пресуда ни до данас није спроведена.
ФОТО: фејсбук
