Цетињска Табља
Пише: Илија СМИЉАНИЋ
Изнад српског православног манастира на Цетињу, тамо гдје небо грли сури крш, а свака стопа земље је натопљена крвљу витезова, стајала је она – Цетињска Табља. Данас, када су многи заборавили лекције из јуначке прошлости, дужни смо да се вратимо том камену који је био и штит и опомена, и који је јасно казивао гдје престаје турски зулум, а гдје почиње српска слобода.
Љета Господњег 1833, велики Ловћенски Тајновидац, Петар II Петровић Његош, подигао је ову кулу-утврђење. Није то био обичан зид од камена и креча. Била је то материјализација Његошеве мисли о отпору, бедем подигнут у тренутку када је мала Црна Гора, опкољена силном империјом, морала азијатском окупатору да покаже зубе. Иако је првобитно замишљена као одбрана манастира са које би топови грмјели на сваког ко се дрзне да нападне српску светињу, Табља је убрзо постала нешто много више, постала је страшни симбол праведне освете.
Често нам „умивена” Европа, и тада и сада, пребацује суровост. Згражавали су се страни путописци над главама непријатеља које су китиле зидине Табље. Али, ти исти критичари никада нису измјерили тежину српског ланца нити су чули лелек мајки изнад јама и стратишта. Главе ага и бегова, главе Турака и потурица на Табљи нису биле плод варварства, већ једини језик који је отомански освајач разумио. Био је то одговор на вјекове набијања на колац и одговор на све попаљене огњишта од Косова до Ловћена.
Његошева Табља је била огледало у којем се огледала немоћ једне империје пред шачицом горштака којима је слобода била преча од живота. Када би из Скадра или Мостара погледали ка Цетињу, знали су да изнад манастира стражари инат, и да ће сваки покушај покоравања Срба бити плаћен најскупљом цијеном.
Иако је касније, под притиском „цивилизованог” свијета и дипломатских протокола, кула изгубила своју страшну круну, а касније и своје зидине, њен темељ је остао урезан у биће овог народа. Срушена је Табља да не би вријеђала очи оних који слободу никада нису морали овако крваво да плаћају, али њен дух и даље бди изнад некад поносног Цетиња.
Зато, када данас стојите пред Манастиром, подигните поглед ка оној узвишици. Сјетите се 1833. године и владике Рада који је знао да се слобода не проси, већ се кује мачем и чува бедемом. Табља је наш заједнички споменик – опомена да смо опстали само зато што смо знали да се усправимо и кажемо „не” сваком окупирању наше душе и нашег имена.
Црна Гора је рођена у камену и крви, а Табља је била њена највиша кула с које се видјело васкрсење слободе!
Фотографија: Милан Сремац, Икс. Wilkinson „Dalmatia and Montenegro“ (1848).
