Јован Рашковић и пропуштене прилике у Републици Српској Крајини

Пише: Спасоје ТОМИЋ

Јован Рашковић (1929–1992) представља једну од најинтересантнијих, али истовремено и најтрагичнијих фигура политичке сцене Срба у Хрватској током 1990-их. Као доктор наука и психијатар, он је оснивач Српске демократске странке (СДС) и један од ријетких умјерених гласова који је настојао да заштити права Срба у оквиру постојеће Хрватске кроз институционалне и дипломатске механизме. Његова визија била је јасна: српска заједница мора да се организује политички, а не војно, како би се сачувала унутар правних и међународних оквира. Међутим, историјски контекст и раст хрватског национал шовинизма створили су услове у којима је његова умјерена политика била маргинализована и слабашна у односу на политичке и војне динамике Хрватске које су узимале примат.

Једна од највећих слабости Рашковића била је немогућност да креира ефективну дипломатску стратегију према Хрватској и међународној заједници. Иако је он увијек говорио о дијалогу и компромису, његова политичка акција није имала јасно дефинисану стратегију према Загребу и међународним актерима. Планови који би могли обезбиједити политичку и правну заштиту Срба у РСК остали су у великој мјери пасивни, јер није било координисаног и систематског настојања да се увјере Хрвати и међународни посредници да је компромис у интересу свих страна. Још један пропуст био је што се Рашковић превише ослањао на самосталну акцију, без јасне и синхронизоване подршке званичног Београда. У сложеним међународним односима и дипломатским тензијама тог времена, самостални наступ био је недовољан да обезбиједи кредибилитет и подршку међународних актера.

Недовољна дипломатска активност довела је до тога да иницијативе као што је План Z‑4, који је нудио ширу аутономију Српске Крајине у оквиру Хрватске са институцијама, парламентом, полицијом и правом на језик и културу, нису биле искориштене на најбољи начин. План је могао да обезбиједи минимизацију губитака, заштиту становништва и очување српског идентитета, али је политички капитал Рашковића био премали да се покрене јавна и међународна подршка за ову стратегију. Одбијање Плана Z‑4, подстакнуто страхом од повјерења Хрватској и недостатком јасне дипломатске и политичке агенде, довело је до катастрофалног исхода за Србе у РСК.

Шта је могао другачије? Прво, Рашковић је морао да створи јасну дипломатску стратегију која би била усмјерена ка Хрватској и међународној заједници, уз директну координацију са званичним Београдом. Ово би подразумјевало прецизно дефинисање циљева, утврђивање преговарачких механизама и стално ангажовање на томе да План Z‑4 или слични компромиси буду подржани као легитимно рјешење. Укључивање Београда као партнерског савезника дало би додатни политички и дипломатски ауторитет, који самостално није могао да обезбиједи, те би омогућило да српска позиција буде озбиљно разматрана у међународним круговима.

Друго, требало је јасно показати да српска аутономија у РСК није пријетња Хрватској, већ легитиман политички компромис који штити све стране. Таква стратегија, у координацији са Београдом, могла је ублажити агресивност Загреба и створити атмосферу у којој би План Z‑4 био прихваћен као практично решење са одређеним корекцијама,  а не одбачен под утицајем неповјерења и политичког страха.

Треће, Рашковић је морао радити на изградњи унутрашње институционалне структуре СДС-а која би могла подржати овакву дипломатску стратегију. Без снажних механизама одговорности и јединства унутар странке није имао шансе да направи било шта озбиљно.

У том смислу, недостатак политичке дисциплине и организационе снаге онемогућио је претварање умјерене политичке визије у реалну дипломатску акцију која би имала ефекта у међународним преговорима.

Историјски исход показује да је Рашковић био глас разума у времену када су политика силе и страха доминирале са хрватске стране.

Његова слабост није лежала у намјери, већ у неспособности да своју намјеру преточи у систематску стратегију у којој би и међународни актери и званични Београд били партнерски укључени. Из његових пропуста учимо да права и безбједност народа не могу бити само идеали, а Рашковић је нажалост био идеалиста а не реалиста и политичар, већ да морају бити уткани у јасан  дипломатски оквир који комбинује правну реалност, међународну политику и практичну реалност на терену.

Јован Рашковић остаје симбол умјерене политике у екстремним временима. Његова трагедија лежи у томе што разум, када није подржан снажном дипломатском стратегијом и институционалним механизмима, као и блиском координацијом са Београдом, није био довољан да спријечи катастрофу. Његова прича је упозорење да глас разума мора имати системску подршку и савезничку координацију да би био ефикасан, а национална права морају бити утемељена у реалним дипломатским и политичким инструментима.

ФОТО: фејсбук