Безвременска вриједност Андрићевог дјела

Извор: Политика

Андрићева задужбина у Београду обележила је 80 година од објављивања Андрићевих романа „На Дрини ћуприја”, „Травничка хроника” и „Госпођица”, разговором у којем су учествовали: Јован Делић, академик, Горана Раичевић, дописни члан САНУ, др Маја Радонић, управница, и Биљана Ђорђевић Мироња, саветница Андрићеве задужбине.

На чињеницу да је Андрић у ратно време, од 1941. до 1945. године, написао три изузетно важна романа указали су сви учесници у дискусији, а Јован Делић напоменуо је да је у окупираном Београду Андрић био „сумњиво лице”, као писац и као дипломата, и окупаторима, квислиншкој власти, па и комунистима. А да је бомба која је експлодирала у близини његовог стана у Призренској улици пала само двадесетак метара ближе, данас не бисмо познавали Иву Андрића као романописца.

– Одбијао је сваку сарадњу са окупаторима и квислинзима, а писао је бранећи се од смрти и од зла. Приповедао је као Шехерезада, о чему сведочи и његова бриљантна беседа приликом доделе Нобелове награде. „Травничка хроника” заиста је књижевна борба против окупатора, онако како су кроз Травник прошли конзули и везири, тако ће проћи Хитлерова моћ. Трајном лепотом опирао се баналној пролазности насиља и терора, беди окупације, једино чиме је знао – писањем романа. Андрићева ратна проза има и алегоријску димензију, нарочито „Травничка хроника”. Несумњиво је да су окупацијска вешања на Теразијама и погубљења у логору на Бањици налазилa одјека у сликама страдања Срба у роману. Андрићева лакоћа брзог писања варка је и привид. Овај писац носио је своје романе око 20 година, први „На сунчаној страни” напустио је, а „Омерпаша Латас” остао је незавршен – запазио је Јован Делић, говорећи и о јединственом споју модерног романа епске традиције, предања и легенди у Андрићевим делима, његовом осећају за звучност епског десетерца, нарочито у насловима дела, његовом односу према Вуку и Његошу.

Дело „На Дрини ћуприја”, по Делићевим речима, зачудна је књига која сабира токове усмене, средњовековне и савремене српске књижевности, проговара кроз традицију и модерност, и која уз „Травничку хронику” и „Проклету авлију” сврстава Андрића у најоригиналније модерне писце светске књижевности.

И Горана Раичевић приметила је да у роману „Травничка хроника” постоје поклапања између пишчеве садашњости и прошлости о којој пише, иако је сам аутор тврдио да је писање ове књиге започео још двадесетих година 20. века.

– У време када Андрић пише овај роман, који је завршен априла 1942. године, сличну судбину доживела је Хитлерова операција „Барбароса”, мада се коначни пораз великог немачког рајха још увек не назире. О томе да ли наш писац верује у цикличност историје могла би се написати посебна студија, а можемо само да претпоставимо да је ову књигу о прошлости Андрић писао и као сведочанство о властитом времену и сопственим искуствима. Не можемо да се отмемо утиску да је реченицом у којој се каже да се „насиљем могу извршавати препади и постићи корисни преокрети”, али да су насиље и терор само краткотрајни методи управљања неком земљом и неким народом, Андрић је описивао и стварност немачке окупације. Његова мудрост да се издигне изнад појединачног и да свет посматра из историјске перспективе омогућила му је да допре до универзалних истина, које је, чини ми се, много вредније поменути него оно што у књижевним делима тражи, као девијацију, савремена књижевна теорија– истакла је Горана Раичевић, уочавајући као важна и Андрићева размишљања о страху, о понашању гомиле у догађајима када поредак морала уступа место безакоњу у којем као жртвена јагњад страдају невини људи.

Маја Радонић говорила је о Андрићевој „Госпођици”, такође писаној у тешким условима окупације, и која није одмах препозната као његово значајно дело, за разлику од „Травничке хронике” и романа „На Дрини ћуприја”. Тек су новија тумачења препознала у „Госпођици” необично сложену романсијерску структуру, авангардно дело које раскида односе друштвене условљености и уметничког текста.

– „Госпођица” истински је модеран роман, који много боље комуницира са савременим читаоцима, 80 година после настанка, него са Андрићевим тадашњим савременицима и показује у првом реду лик главне јунакиње Рајке Радаковић као антиципацију савремених отуђених личности затворених у виртуелни свет. Тако је писац избором јунакиње која представља оличење порока тврдичлука, древног мотива „од постања литературе”, одступио од уобичајене представе тврдичлука и створио лик Рајке Радаковић, самосвојне појаве наше књижевности, наслућујући ситуацију модерног човека у свету који за врховно божанство поставља новац, а индивидуализам за врховни циљ. Мада Рајка не припада низу Андрићевих женских ликова – жртви, она није немоћна, нити је зависна од мушкараца, a није ни жртва околности, испоставиће се ипак да је саму себе жртвовала за наизглед „виши циљ”, а заправо у име узалудне борбе за пролазно – нагласила је Маја Радонић.

Биљана Ђорђевић Мироња објаснила је да је Андрић у делу „На Дрини ћуприја” комбиновао епску ширину колективних прича, аналитичку дубину, прецизан приповедачки тон који не изоставља саосећање, па ни здрав народски хумор и суптилну иронију, што овој књизи даје безвременску вредност и у продубљеном разумевању Босне као историјског и културног палимпсеста, што је истакла и Шведска академија приликом доделе Нобелове награде 1961. године. Биљана Ђорђевић Мироња говорила је и о светској рецепцији овог романа, његовим многобројним преводима на стране језике, али и о ауторској заштити Андрићевог дела којим се трајно бави Андрићева задужбина у Београду.

ФОТО: Викпедија/С. КРАГУЈЕВИЋ