Било је Срба док су ишли у опанцима

Пише: Илија ПЕТРОВИЋ

Кад сам био мали, пре неких петнаестак година, из текста Биљане Живковић, објављеног у бечким Српским интернетским новинама, сазнао сам да је “вођа француског Покрета отпора” генерал Шарл де Гол (1890-1870), француски Председник од 1959. до 1969, “вероватно последњи државник који је о Србији рекао нешто узвишено. На питање ко треба да предводи антифашистичку колону испред Тријумфалне капије (у Паризу), он је одговорио:

– И за Први и за Други светски рат, зна се, Срби, и то они у опанцима”.

Не знам којим поводом, али исти тај Де Гол рече да је “српско слободољубље на чувењу у свим високим војним школама Европе. Слава тог малог, али жилавог и смелог народа далеко се чула и остаће редак пример у европској историји”.

Знајући да су броЗЛОве комуноусташе почетком 1944. године окупирале Србију, Де Гол је могао рећи да “неки народи једноставно нису имали среће, па су из великих победа отишли у велике заблуде. Такав је случај са Србима”.

Да ли истим поводом или нешто касније, он је ту мисао уопштио изјавом да је “за неке балканске земље истинска штета њихово комунистичко опредељење”, али је помињући Србију, “земљу у срцу Балкана, полетну и водећу међу тамошњим државама”, изразио наду “да ће српски народ у будућности видети све заблуде тврде комунистичке владавине коју је прихватио”.

Сагласан са Де Головом оценом србског учешћа у Великом рату (Првом светском), енглески војни (ратни) историчар Макс Хејстингс (1945) записом да “нема дилеме око тога ко су лоши момци који су гурнули Европу у Први светски рат и то су, тврди, искључиво Немци и Аустријанци”, супротставиће се, средином октобра 2013. године, ревизионистичкој “науци” кембриџког професора Кристофера Кларка (1960), која Немачку “пере од одговорности за избијање рата и одговорност пребацује на српски национализам… Доказујући своју тезу, Хастингс се обрачунава са поставкама историчара, попут Кларка, који на оптуженичку клупу као главног кривца постављају малу Србију која је тобож била и те како свесна будућих последица Сарајевског атентата, а Аустрији дају за право да тражи одговарајуће обештећење. Можда најопаснији приступ против којег Хастингс устаје јесте релативизација немачког империјализма под изговором да су га имале и друге земље”.

Више појединости о томе објавила је београдска “Политика” (https://www.politika.rs/scc/clanak/273571/Hejstings-pobija-tezu-da-je-Srbija-kriva-za-Prvi-svetski-rat) а посебну занимљивост представља податак да је професор Кларк у интервјуу баш њој, “Политици”, иако је “превише елемената који показују да је у жељи да Немачку ослободи бремена кривице било најлакше прстом уперити на Србију”, изјавио да његова књига “није уперена против Срба”.

Уперена или не, Драган Вукотић, аутор “Политикиног” текста, одаје признање Максу Хејстингсу што “узима Србију у заштиту и нехотице ради посао овдашњих историчара”, али се чуди јаловости “овдашње стручне јавности која… нема осмишљену стратегију за одговор надолазећем ревизионизму”. Казује то у уверењу да ће се “интереси такозваних великих играча… умногоме преламати преко леђа Србије”, те да је крајње време да се озбиљније ухватимо у коштац са наступајућим изазовима”.

У одсуству историчарских зналаца а не очекујући ишта од “историјских” јаловака, једним од крупнијих “наступајућих изазова” позабавио се портал ИН4С 30. јула, текстом “Срби као геноцидан народ? Историјска неправда у служби геополитике” (https://www.in4s.net/srbi-kao-genocidan-narod-istorijska-nepravda-u-sluzbi-geopolitik/) и у њему констатацијом да се подвала о србској геноцидности заснива “на политичкој потреби да се српски фактор ослаби и изолује… као средство за трајну дискредитацију српског народа у целини”.

Занемаримо ли “писарску” грешку    да је “српски народ… у оба светска рата био на страни антифашистичке борбе” – јер се фашизмом током Првог (познатог и као Велики) није баратало (па ни антифашизмом) -, непобитна је чињеница да је Србија у Првом изгубила четвртину свога становништва, док је за Други званична цифра од 1,706.000 жртава по целој Краљевини Југославији, офрље понуђена Мировној конференцији у Паризу (1947). Не бавећи се овде податком Србске православне цркве да је Други светски рат “однео” 2,400.000 србских душа, нити хвалисањем Александра Ранковића (1909-1983), броЗЛОве подгузне муве, да је од 1945. до 1950. године, уз пуно поштовање броЗЛОве наредбе да се “његови” у Србији морају “понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”, побијено 586.000 Срба, бесмислено и најзлонамерније делују ововремена “историјска” и медијска тумачења којима се “Срби означавају као главни кривци за сва зла на простору бивше Југославије”.

Србску кривицу “за сва зла” ваља најпре потражити у чињеници да је Краљевина Србија као победничка у Првом светском рату, пристала да са Хрватском чији су војници у саставу аустроугарске војне силе починили бројне злочине геноцидне природе над србским народом, али и Словенијом која је песмом “Бојни гром”, објављеном непосредно пред објаву рата (27. јула 1914), поручила да “топовима поздрављамо вас Србе, хладан вам дом дижемо уз врбе” и тиме осмислила паролу “Србе на врбе” – утрчи у новостворено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, потоњу Краљевину Југославију.

Биће да се кривица “за сва зла” приписује и Србима које је почетком новембра 1944. окупирала броЗЛОвска комуноусташка власт, уз броЗЛОву поруку да Србија “нема чему да се нада”, образложену броЗЛОвoм хвалом из 1960. године да је Србе тако уништио “да за педесет година неће знати ни ко су, а за сто година неће постојати”, што је нешто раније зачето “унапређењем” србског језика у “српскохрватски” – у наше време оснаженим важећом уставном одредбом о СЛУЖБЕНОЈ употреби србског језика и ћириличког писма -, али се не сме занемарити чињеница да Срби, посебно они млађи, најживахнији, не знају ко су и што су јер се ни на једном школском нивоу не учи србска историја.

Зато се и могло десити да, почетком маја 2025. године, нека сту(пи)дентарија блокологије са блоколошких унезверитета из Србије, свој обећани маратон отпузи до БРИСела, што на коленима, што са кљуном у блату, како би себе понудила као БРИСогуз номиналним челницима европске фашикратије. У знак захвалности за обављене БРИСне услуге, речени челници даровали су им извесног Стивена Николу Бартулицу, званичног представника неоусташке Хрватске да их прими и охрабри у даљем блоколошком неуковању против сопствених корена и свега што се сматра чојством.

И даље у пузајућем стању, они су, презадовољни добијеном приликом да притврде своје непристајање на припадност србскоме роду и својеврсним признањем да не знају шта то беше србска национална духовност, громким аплаузом поздравили Бартуличину поруку:

“Србија није земља либералне демокрације еуропског типа. Још увијек је заробљена својим националним митовима. Нема нормализације односа с Хрватском све док Србија не призна одговорност за агресију 90-их година и пристане исплатити ратну одштету жртвама! То је минимум што може направити као знак помирења… Добро је да се залажете за еуропске вриједности, а то за вас мора значити помирење с Хрватском и признање кривње за све што је учињено нашем народу 90-их година”.

Њиховом и његовом народу склепаном, највећим делом, од јадних Срба, народу кога је Фрањо Туђман, један од бројних његових отаца – без обзира на оно народно искуство да, где је више отаца, деца су килава -    на самој средини новембра 1991. године званичио подсетио да Независна Држава Хрватска (НДХ) “није била само пука ‘квислиншка’ творба и ‘фашистички злочин’ већ и израз како повијесних тежњи хрватског народа за својом самосталном државом, тако и спознаја међународних чимбеника, у овом случају владе Хитлерове Њемачке. Према томе, НДХ није представљала само пуки хир осовинских сила већ је била и посљедица посве одређених повијесних чимбеника. И данас у вријеме великосрпског хегемонизма потребно је говорити у име хрватског народа и рећи да је Босна и Херцеговина и по садашњем уставу, такођер национална држава хрватског народа”.

За Туђмана, дакле, наводни великосрбски хегемонизам јесте отпор “међународним чимбеницима, у овом случају влади Хитлерове Њемачке”, али и влади Павелићеве наследнице која је својим Уставом од 22. децембра 1990. године наметнула и неке геноцидне одлуке:

* Србима је одузела статус конститутивног    народа хрватске државе и претворила их у националну мањину;

* Одузела    је право србском народу у Хрватској да се у званичној употреби користи србским језиком и србским националним писмом (ћирилицом);

* Створен је уставни основ да се, мимо одредбе о једнакости свих грађана, србски народ приморава на давање изјава о лојалности хрватској држави.

Биће да је Бартулица баш у томе нашао “кривњу србских националних митова” што је неоусташка Хрватска, почетком августа 1995. године, извела геноцидну војну операцију “Олуја” (не рачунајући америчку логистику) у којој је учествовало 138.500 припадника хрватске војске, полиције и хрватског вијећа одбране. Тим снагама су се, према хрватским изворима, супротставиле србске снаге од око 31.000 војника. Са подручја захваћеног хрватском офанзивом протерано је готово целокупно србско становништво. Колоне избеглица на тракторима и другим пољопривредним возилима, преко подручја под контролом Републике Србске у западној и северној Босни, кренуле су ка Србији, изложене честим нападима хрватских снага. У таквим условима, хрватске власти затвориле су подручје бивше Крајине и отпочеле са темељним минирањем и рушењем напуштених србских кућа и најразличнијим злочинима над затеченим Србима.

Зато је и командант цивилне полиције мировних снага Уједињених нација (УН) за подручје Книна, генерал Алан Горан, на крају своје мисије могао известити да је полиција УН, по доласку хрватских снага,    на том подручју пронашла 128 убијених србских цивила и 73% уништених кућа.

Према неким подацима (јер прецизних података још нема), током “Олује” нестало је 1.805 особа, а хрватски    Хелсиншки одбор за људска права тврди да је током те операције погинуло 677 цивила. Тај Одбор је у више наврата оптужио хрватске снаге да су током операције “Олуја” починиле злочине над србским становништвом. Спаљено је преко 20.000 србских кућа, док су остале опљачкане и разорене.

Према једном поприлично старом запису овог потписника, Документационо-информативни центар “Веритас” из Београда и његов председник Саво Штрбац у својој евиденцији имају имена 2.313 погинулих и несталих Срба. Од тога 1.205 цивила, а међу њима 522 жене и 12 деце.

Колико је Срба стварно протерано, и из Србске Крајине и из “остале” Хрватске – скоро да је немогуће установити, али се, чак и према званичним статистикама, може рећи да се та цифра креће око 800.000. У тој се цифри, како је то хрватски министар спољних послова Мате Гранић известио (1992) генералног секретара УН, налази око 80.000 прогнаника из Западне Славоније (1991), као и оних 250.000 који су “нестали” из градова по Хрватској. У операцији “Бљесак” (1. маја 1995) из зоне под заштитом УН нација (Пакрац и Окучани) убијено је око 300 Срба а неодређен велик број (најмање 20.000) успео је да се преко Маџарске, Словеније и Италије домогне трећих земаља, док их је током усташко-натоовске операције назване “Олуја”, из југозападних делова Србске Крајине    прогнано преко 340.000, мањим делом у Србску а већином у Србију. Ема Бонино, европски комесар за избеглице, констатовала је да је око 10.000 Срба нестало из избегличке колоне која је узмицала пред хрватским нападом на Крајину. Многи од њих су завршили у масовним гробницама. Хелсиншка федерација за људска права    саопштила је 21. августа 1995. године у Бечу да у Крајини постоје масовне гробнице убијених Срба.

Године 2004, операција “Олуја” нашла се пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (Хашким трабуњалом), у виду оптужнице против хрватских генерала Анте Готовине и Младена Маркача. Требало је да прође седам година да би обојица били проглашени кривим и осуђени за суделовање у удруженом злочиначком подухвату осмишљеном зарад присилног и трајног уклањања србског становништва из Крајине – прогоном, депортацијом, пљачком, разарањем, убиствима, нечовечним делима и окрутним поступањем. Што казна није постала извршна, “заслуга” припада петочланом жалбеном већу које је, на самој средини новембра 2012. године, првостепену осуђујућу пресуду окарактерисало као неразумну и обојицу, без обзира на то које су, какве и колике злочине стварно починили, ослободило и пустило на слободу.

Кад је већ тако у такозваном међународном суду оформљеном у окриљу такозване Организације уједињених нација (ОУН), америчког служинчета, онда са пуним разумевањем треба схватити “право” усташких злочинаца да се са фашикратске слободе у западном свету хвале својим “делима”. Из једног таквог примера објављеног 15 новембра 2016. године, могло се сазнати да је током боравка у затвору у чилеанском граду Пунта Аренасу, извесни Лун Терзић Николић дао интервју у којем није испричао само детаље о томе како је убио своју жену, већ се и похвалио да је “заслужан” за смрт најмање 145 Срба током рата у Хрватској деведесетих година прошлог века:

“Колико сам људи убио? Имам потврду да је било 145 људи и нека остане на томе. Међутим, то нису били људи, то су били непријатељи, српски непријатељи. То су били Срби, они нису људи” (http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/ustasa-monstrum-se-hvali-ubio -sam-njih-145-ali-nisu-ljudi-vec-sr/ ).

Баш тако јер је “школу учио” код загребачког надбискупа Алојзија Сrепинца (1898-1960), онога који је средином јуна 1941. године затражио од Ватикана да призна НДХ у којој се “води очајна борба на живот и смрт између шизме која је представљена у српству и католичанства представљеног у Хрватима”, који је тврдио да “кад би Србина и Хрвата скухали у истом лонцу, и јуха би се раздвојила”, те да, “што се тиче православља, ту нема човјека, нема истине, нема морала”, онога који је знао за Јасеновац и његову геноцидну “функцију”, али му није противречио – што га ововременим Хрватима и Ватикану “препоручује” за светитеља.

Тако хрватски “етночистунци”, а њихови ововремени фашикратски покровитељи с европског    и “другог” Запада као да су у недоумици: етничко чишћење у Хрватској (1991-1995) јесу подвргли јавној критици, али, за сваки случај, пензионисани амерички генерал Чарлс Бојд (1938-2022), тада заменик команданта Северноатлантског пакта, потврдио је да су Сједињене Америчке Државе помагале при осмишљавању и спровођењу тог плана, док је канадски официр из састава УН    идентификовао арбанашког сепаратистичког лидера Агима Чекуа (1960) као одговорног за масакр над Србима.

Међународни суд правде је фебруара 2015. године одбацио међусобне тужбе Хрватске и Србије за геноцид, утврдивши да су се током и после операције “Олуја” догодили злочини над цивилима који би се могли квалификовати као геноцид (убиства у избегличкој колони, убиства у заштићеној зони УН, убиства и злостављања Срба који су остали у Крајини), али да није доказана специфична геноцидна намера. У пресуди је поменуто да је егзодус Срба био очекиван, чак и пожељан, као и да је планирање операције у одређеној мери било засновано на њему.

Нажалост, званична историјска наука у Срба о свему томе ћути, баш као да Срба током 20. века – да не задиремо у дубљу прошлост – није ни било, нарочито не крајем његове последње деценије, у чему је благослови и црквени шерифАРХ који вишедеценијско искуство многострадалнога србског народа обезвређује поруком да се “Загреб и ја волимо јавно; а сада ћу додати, Хрватска и ја се волимо јавно; ма колико то сметало некоме, његов је проблем”.

Ако Држава Србија своје “знање” о истом заснива на “достигнућима” историјске нЕуке, као и на “разноликости националних специфичности (култура, језик, традиција, итд)” које БОЛесна декларација, можда БОЛовањска, можда БОЛесничка (нисам јој назив добро упамтио) води “стварању флексибилнијег и ефикаснијег система високог образовања Европе” – рачунајући да тиме поплочава пут у фашикратску Европску унију, онда је разумљиво што је “осмислила” дечја права, ђачки пролаз кроз основну и средњу школу без и зрнца било каквог знања, али довољног за стицање блокадерске титуле на неком од (п)разних унезверитета. Кад је већ тако, и блокадеришне аплаузе Бартуличином броЗЛОумљу треба разумети као шамаре домаћем (не)васпитању и, са тим у непосредној вези, спрдњу са србском националном духовношћу.

Будући да прастара србска народна мудрост казује да на млађима свет остаје, што значи да ће они, млади, “доносити будуће одлуке у политици, науци, култури и другим областима, и зато је важно да се оспособе за ту одговорност”, ововремена блоколошка “наука” води остварењу оне броЗЛОве “мисли” из 1960. године да Срби “за сто година неће постојати”, под условом да Србија до тада, по Марксовој жељи, не буде потопљена на морско дно.

Само због тога што је Жива Држава Србија заборавила на опанке својих часних предака.

Извор: васељенска.нет