Битка за Вишеград

Пише: српскопитање

О нападу на Вишеград одржана је конференција у Дражином штабу, 30. септембра 1943. У име Западних савезника присуствовали су шеф војних мисија генерал Чарлс Армстронг, пуковник Вилијем Бејли, пуковник Алберт Сајц и потпуковник Хауард. Поред Драже су били начелници штаба Врховне команде потпуковници Лука Балетић, Павле Новаковић и Мирко Лалатовић, официр за везу са страним војним мисијама капетан Борислав Тодоровић и командант Босне потпуковник Захарије Остојић, који је дошао специјално за ову прилику.

Најпре је говорио генерал Армстронг, тражећи од четника да Немцима потпуно прекину саобраћај на прузи за Сарајево, рушењем великог железничког моста код Вишеграда. Дража је одговорио да се претходно мора савладати јак непријатељски гарнизон у овом месту и питао потпуковника Остојића да ли то може учинити. Остојић је одговорио потврдно, тражећи садејство јединица мајора Рачића. Рекао је још да се по ослобађању Вишеграда мора продужити ка Сарајеву, преко Соколца, “како би се непријатељ сасвим парализовао“. Дража се са свим сагласио, укључујући и “напад на Сарајево, где је штаб немачке и хрватске армије“. Британски генерал је био задовољан и обећао је слање већих количина војне помоћи. Капетан Тодоровић потом пише:

“По завршеној конференцији, иако је мрак већ потпуно овладао, бригадир Армстронг извршио је смотру батаљона Команде Босне и поздравио заставу која се већ толико пута била у борбама ових храбрих герилаца“.

План потпуковника Остојића, изложен у извештају Дражи од 8. октобра, био је следећи: пошто се већи број бункера око Вишеграда налазио на десној обали Дрине, требало је да четници најпре изведу јак напад са леве обале. Са десне обале у град ће неприметно упасти одабрана бомбашка одељења, а главнина ће остати прикривена, како Немци и усташе не би схватили да су опкољени; требало је да напусте бункере на десној обали и оду у помоћ својима на супротној страни. Тако је и било: чим су отишли, уследио је јуриш и са десне обале…

Потпуковник Остојић потом описује битку:

“Напад је почео 5. октобра у 4 часа ујутру. Лева колона, иако је енергично напала, била је у прво време одбијена страховитом непријатељском ватром из бункера. За то време је десна колона, упадом бомбашких одељења у саму варош и прецизним гађањем наших бацача на Родића Брдо, нанела панику код непријатељске посаде. Лева колона, после одбијеног првог напада, енергичним и обухватним нападом, присиљава непријатељску посаду на Боровцу да напусти утврђење и побегне у Вишеград. Десна колона почела је своје дејство изненадном ватром, што је код непријатеља изазвало страховиту панику и комешање, тако да нису знали на коју ће страну. Град Вишеград заузет је у 9,30 часова… Губици: непријатељски – 350 мртвих, 400 рањених и 22 заробљена војника; наши – 23 мртва и 5 рањених.“

Са леве обале Дрине нападали су делови Романијског корпуса капетана Милорада Момчиловића, а са десне делови Драшковићевог Дринског корпуса.

Тачно бројно стање Дринског корпуса познато је за 17. октобар 1943. године. Износило је 3.300 војника под оружјем и 3.500 ненаоружаних људи. По бригадама то је изгледало овако: Фочанска бригада 1.200 наоружаних и 400 ненаоружаних, Чајничка 600 плус 600, Вишеградска 1.100 плус 500 и Сребреничка 400 плус 2.000.50

Уочи освајања Вишеграда Дрински корпус је вероватно имао нешто испод 3.000 наоружаних четника, а по свој прилици исто толико и Романијски корпус.

Према извештају америчког капетана Менсфилда, Вишеград је нападало 2.500 четника. Менсфилд пише да се у граду налазило 800 непријатељских војника, говорећи само о Немцима, тј. не помињући усташе. Тешко је рећи колико је Немаца било у Вишеграду, јер су немачке униформе носили и Хрвати, пошто је батаљон стациониран у овом месту припадао 369. пешадијској легионарској (хрватској) дивизији. Био је то 3. батаљон 370. гренадирског пука 369. дивизије, ојачан 3. водом 202. тенковског батаљона.

У Вишеграду се налазио и одред муслиманских усташа, у црним униформама.

Менсфилд затим каже да су у четвороипосатној борби четници убили “око 200 Немаца“, док су остали “нагнути на бекство ка северу“. После три дана Енглези су послали извод Дражиног извештаја о исходу битке: непријатељ је имао 354 мртва, “мноштво рањених“ и 22 заробљена војника, док су губици четника износили 18 погинулих и 65 рањених. Ратни плен се састојао од два топа, три бацача, седам тешких и четири лака пушкомитраљеза, 200 пушака, као и извесног броја “коња и аутомобила“.

Према записима потпуковника Сајца, плен је био нешто већи. Ево како овај амерички официр описује бој на Вишеграду, уз коментар да је “заузимање града било у целини врло добро изведено“:

“Видео сам четнике, на неки начин заштићене пушчаном ватром својих другова, како јуришају на непријатељске бетонске бункере, ваде осигураче из бомби, држе их пар секунди (оне су подешене да експлодирају после пет секунди) и убацују их кроз пушкарнице. То није посао за многе плашљивце, а много их је страдало. Двојица војника са ранама у абдомену донета су назад на превијање. Није било ничега да им се помогне, изузев да им се да гутљај ракије. Видео сам их касније, мртве на стомацима, где су претходно пузали према јако брањеној кући, полуискежених лица, тако напустивши бој.

Чињеница да су многи од усташа имали своје породице са собом, није ослабила жестину битке, и у многим случајевима, жене су умирале уз своје мужеве, а њихова деца, ухваћена у смртоносној унакрсној ватри, лежала су нема и мртва са ужасом у широко отвореним очима.

Батерија, наоружана највероватније са топовима калибра 105 милиметара, постављена на брду преко пута реке, на крају једног кукурузног поља, правила нам је прави пакао, све док их четничка бригада на тој страни није истерала ватром…

Ми смо се вратили до наше артиљерије, једног бацача од 46 милиметара, без икаквих нишанских справа. њиме су руководила двојица бивших регулараца, који су одрадили предиван посао, премештајући и држећи ватру према касарнама и магацинима преко реке.

Следећег јутра, истраживали смо град после тријумфалног уласка. Коњи су фрктали због још увек тињајућих остатака кућа и радњи, спаљених у току борбе. Мртви Немци и усташе покривали су улице, са њиховим шлемовима и црним чизмама. Многи од њих још увек су на себи имали ручне бомбе, налик на справу за прављење кромпир пиреа.

Ми смо побили око 350 Немаца и усташа, али и многи цивили ухваћени су од смртоносне ватре. Неколико стотина непријатељских бораца избегло је у висока брда, многи од њих су после прогоњени и побијени од четничких потера. Четници, од којих су многи имали пред очима слике њихових најдражих, мучених и побијених скоро пред њиховим очима, нису имали милости…

Пре него што су се евакуисали Немци су подметнули ватру по зградама, али су љути Срби продрли унутра, и извлачили напоље тешке сандуке са муницијом и минобацачким гранатама.

Наш плен се састојао од два пољска топа, велике количине аутоматског оружја, пет стотина пушака, два железничка воза, два аутомобила, четири моторна чамца, три гумена чамца, седам великих и 12 малих минобацача, једне радио станице и невероватне количине муниције. Највећи део болничке опреме, која нам је тако очајнички требала, био је на несрећу уништен у ватри.

Мајор Џон и ја нашли смо две нацистичке заставе. Били су то барјаци величине два пута шест метара…

Враћајући се у град, раскошно смо јели у главном хотелу. Сви Срби су били у одличном расположењу и ми смо им честитали на врло вредном послу.“53

Према капетану Тодоровићу, када се са британским генералом Армстронгом вратио из Вишеграда, “Сајц је са одушевљењем причао о борбама и храбрости четника“.

Одмазде над муслиманским цивилима помиње и потпуковник Остојић у већ цитираном извештају од 8. октобра. Он каже:

“У самом Вишеграду било је самовољног убијања, паљења и пљачке и поред моје строге забране, али су војници били озлојеђени зато што је турска милиција три дана пре нашег напада, по одобрењу Немаца, извршила испад из Вишеграда и запалила села Вељи Лук, Сасе и Халуге и поубијала где год је кога нашла живог.“

Тодоровић пише да је ред у Вишеграду успостављен “по цену неколико смртних казни над четницима који су желели да спроведу личну освету“.

Бој на Семећком пољу

У последњој фази Битке за Вишеград четници су Немцима направили пролаз према Рогатици, извођењем фингираног повлачења на том сектору. Немци су помислили да су ту пробили обруч, не знајући да им је на половини пута према Рогатици, на Семећком Пољу, направљена замка у виду потковице. Ево како то описује потпоручник Трбојевић:

“Већина бранилаца, Немаца и усташа, нашла је смрт, осим једне чете Немаца коју су четници пропустили из обруча код фабрике “Вистад“. Ова немачка јединица упутила се правцем који води ка Рогатици преко Семећког Поља, отприлике на пола пута Вишеград – Рогатица. Немци нису знали да су четници на Семећком Пољу направили заседу у виду потковице; они су пустили Немце на врло блиско одстојање, а онда на њих отворили ватру из митраљеза. То их је изненадило и нису стигли да пруже отпор. Овај терен је као створен за заседе, што је допринело уништењу целе ове немачке јединице.“

О боју на Семећком Пољу брзо се раширила легенда у четничким редовима. Сви су радо препричавали сјајну победу над Немцима, и како то обично бива, додавали понешто. До војводе Доброслава Јевђевића, када се касније вратио из Италије, стигла је верзија да се из Вишеграда повлачило чак 5.000 Немаца и усташа. Борба је почела у девет сати ујутру 6. октобра, а “од паљбе борац борца није могао чути“. Јевђевић наставља:

“Немци су радио станицом затражили интервенцију авиона. Поручник Нешковић је лично гађао из бацача и другим метком разорио станицу. Кад су стигли авиони нису знали где да гађају. У четири после подне, остаци Немаца су се пробили на крајњем левом крилу. Наши су изгубили командире Рацковића и Љубинца и двадесетак војника, а Немци и усташи оставили су преко 1.000 мртвих. Заробљено је шест топова, осам бацача и велики број аутомата. Никад до тада Немци нису претрпели овакав пораз. После њега је пала и Рогатица и био слободан пут ка Сарајеву.“57

Ради провере података о боју на Семећком Пољу обратили смо се четнику Урошу Јовановићу, коме нису позната ни Трбојевићева ни Јевђевићева верзија. Јовановић је из Сребренице (данас живи у Братунцу) и у боју је учествовао као четник Сребреничке бригаде Романијског корпуса. Он каже да је Семећко Поље дуго око пет километара и широко око 500 метара. По конфигурацији тла идеално је за постављање заседе, што су четници добро искористили. Ухваћени на чистини, Немци су страховито потучени. На питање да ли може тачно рећи колико је Немаца погинуло, Јовановић одговара одречно, уз напомену да није бројао лешеве и да није приметио да их је ико бројао. Када је паљба утихнула, и Јовановић је сишао на чистину. Каже: “Било је пуно немачких лешева, војник до војника“.

У помињаном извештају Дражи од 8. октобра, потпуковник Остојић не наводи посебно бој на Семећком Пољу, већ каже да је немачки одред у повлачењу нападан “дуж целог свог одступања и тако је био разбијен да ни двојица заједно нису стигла у Рогатицу“.

На Семећком Пољу свакако је оставило кости мање од 1.000 Немаца, али вероватно више од једне чете – стотинак војника – коју помиње Трбојевић, јер су Немци добијали појачања.

Ослобађање Рогатице

По ослобађању Вишеграда Дрински и Романијски корпус су наставили операције према Сарајеву, док су Церски и Мачвански корпус сишли у град, из Вишеградске Бање. “После проведених недељу дана на обезбеђењу Вишеграда, ђенерал Дража наређује мајору Рачићу да крене са Церским и Мачванским корпусом и да заузме Рогатицу. У то време, морал наших трупа био је на врхунцу; сви смо веровали да се ближи крај рата и да је победа на нашој страни“, пише потпоручник Душан Трбојевић, у ово доба официр Мачванског корпуса.

Рачићеви четници стигли су пред Рогатицу 12. октобра 1943. године. Командант домобранског пука хтео је да се преда, али усташка посада то није дозволила. Рачић је пошао са Церским корпусом у правцу Праче, очекујући пробој усташа на том сектору, док је Мачвански корпус распоредио према Соколцу. Усташе ипак крећу ка Соколцу, око један сат поподне, уз музику зурли (јер су то махом биле муслиманске усташе). Трбојевић потом пише:

“Усташе су алкохолом окуражени, па су јурили лево и десно од пута, а нарочито према једном вису на левој страни пута идући од Рогатице. Усташе су трчале са једне стране тога пута, а ми, четници, са друге стране: ко ће пре да заузме тај гребен који доминира целим овим простором? Поцерска бригада (у којој сам ја командовао Штабном четом) прва је избила на гребен и митраљеском ватром приморала усташе да се држе пута. На другој страни пута налазили су се делови наше Посавско-тамнавске бригаде и Мачванска бригада, већ у директном сукобу са усташком десном колоном. Та је колона надирала поред пута кроз незгодан терен, камењар пошумљен ситном боровицом – зимзеленом и љесковином.

Чим се борба отворила Рачићу је постало јасно да тежиште борбе и наступање усташа није према Прачи и Устиколини, како је он очекивао, већ према Подроманији и Соколцу. Због тога је он трчећим кораком хитао са Церским корпусом у правцу наших положаја да би нам што пре пружио појачање.

Сама појава Рачићева много је значила за морал наших бораца, што је и овога пута дошло до пуног изражаја. Рачићев громки глас са командом “Јуриш на усташе!“ чуо се надалеко, када се цео Церски корпус сручио према путу за Рогатицу. Овим се путем кретала усташка артиљерија од две батерије и комора са муницијом и намирницама. За кратко време тај је пут био пресечен, а целокупна артиљерија са комором пала четницима у руке.

На нашем левом крилу водила се тешка борба прса у прса са пијаним усташама, где су радиле бомбе и каме са обе стране. Сутон је падао и ближила се ноћ, омогућивши главнини усташа и домобрана да се извуку за Соколац, остављајући за собом преко 50 мртвих, који су лежали измешани са 28 палих четника. Имали смо и око 35 рањених.

У овој борби погинула су и два брата Мартиновића, родом из села Богатића, борци Мачванске бригаде, на истом месту, у борби прса у прса.“

Према Дејвиду Мартину, непријатељски губици били су већи: “Доступни извештаји се мање-више слажу да су снаге Отаџбинске војске у заузимању града успеле да убију преко 200 непријатељских војника“, пише он о боју за Рогатицу.

Како изгледа, Трбојевић је навео само усташке губитке на сектору на коме се налазио.

Погинули четници сутрадан су сахрањени поред цркве у Рогатици. Опроштајни говор држао је потпуковник Захарије Остојић. Осетивши да ће четници савладати усташе, комунисти су током борбе послали неколико тројки које су у Рогатици запалиле апотеку и залихе хране.

Четници пред Сарајевом

У међувремену, четници су избацили Немце из Горажда, Фоче, Олова и још неких мањих места у Источној Босни, као и једну комунистичку групу из Чајнича. Сада су јединице Романијског, Церског и Мачванског корпуса спремале напад на Соколац, где су Немци и усташе поставили последњи бедем пред Сарајевом. Четничка артиљерија довежена је на погодне положаје и све јединице су током ноћи 22. октобра заузеле места за напад. У Сарајеву је владала велика узрујаност: и тамо се, као и у Дражиној Врховној команди, очекивало да ће четници ускоро ући у град.

Према плану потпуковника Остојића, напад на немачко-усташку посаду на Соколцу имао је почети у четири сата ујутру 23. октобра. Међутим, план није остварен: у два сата ујутру четнике су са леђа напале јаке комунистичке снаге, а потом са фронта и Немци и усташе.

ФОТО: фејсбук