Биће како буде

Пише: српскопитање

Пише: Марко РАДАКОВИЋ

Биће како буде.

Нећу да кажем: биће како мора, јер у судбину не верујем.

Верујем у лични труд, околности, Божије допуштење, надасве Божији план. Верујем и да људска глупост постоји, моја и туђа, и да нам она некад кроји. Важно је да није моја глупост. A шта ћу ја с туђом глупошћу? Себи је човек глуп, мени или другима може да штети,  но поменућу да га Господ помилује, умудри, и њега и мене. Важно је да ја њега својом глупошћу не повредим и ја да на његову не наседнем и не дозволим да ме трајно повреди.

Но биће како буде.

Живот се некад попречи, као да ти он сâм паркира на излаз и не мо’ш ни макац.

Некад радиш што је до тебе, некад чекаш, доћи ће на своје место.

Биће како буде и што ћеш му ти сад?

Даш све од себе, па полако.

Јалов је посао смештати своју душу у туђе животе, и своје пређе у туђа ткања. Живи својим животом, Господ ти га је дао, не буди кљусе које иде по навици за стадом, усуди се на само свој пут. Па ако се коме придружиш, ако кога прикључиш, онда ломите главу заједно и шапћите молитве истим циљем. И треба, лепо је то, у нечему лакше, у нечему теже, но сматрам да свако биће мора имати некога да му пожели добро јутро. Моја мати, кад зором уђе у двориште, пас јој одлаје поздрав, козе огласе јутро, петао објави нови дан. И мајка прича са њима, док их храни, поји, музе, чисти им, и свега ми, не знам да ли разумеју, али не знам какви би били да су сасвим сами. То је срж сваког бића, па и  човекова, не мораш ти имати осморо деце као наши преци што су били храбри али и вредни, и нису сувише зарезивали оно „а шта ће бити“. Пожели искрено неком добро јутро и искрено неком лаку ноћ, у међувремену дај све од себе и шта би више од живота.

Биће како буде.

Боре се људи са собом свакодневно, много, но негде мислим да треба чешће да се пусте, да потону у себе, макар било и најмрачније и најстрашније, али да то не чине сами. Да уз њих буде, ето, једна особа која их воли и жели им добро. До смрти ће ме жуљати и болети тај каменчић који се увукао у срце, као у ципелу, што има људи који немају ни ту једну особу. Човек да им је ту, да им каже: ма волим те и тако наопаког и тако тешку, моја си и твој сам ближњи, уз душу сам ти, уз живот си ми. Не заварајмо се: није то само нека „сродна душа“, то су сви пријатељи, духом блиски, умом присни, сличних смо топлинâ и поравнатих френквенција, иако у много томе различити, некада и драстично. Човек увек, без изузетка, препозна човека ако је и он сâм човек. Ако му се човечност изгуби, изобличи, у патњи или илузорном страху претвори у пуку одбрану или напад – да,  тада ће остати сâм, јер је изабрао да то буде. Јер људе не гледа у љубави као боголику децу, већ у оне који су „на његовој страни“ и оне који су „против њега“. Који пакао од живота! Свести живот на партију шаха где је циљ само надмудрити, надићи, пронаћи савезнике и и победити у рату за сопствени его и корист.

Биће како буде.

Важно је да ја дам све од себе. Да Бога мог не изневерим.

Људи нек повређују, околности нек умарају, лажи нека чине своје. Знамо ко је отац лажи, па нек оплете, то му је пос’о. Бога мог се држим. Лепоте моје, Заштите, Доброте.

Да Бог није постао Човек, мислим да бих до сад полудео.

Да бих дигао руке и од доброте, и поштења, и смирења, и истрајавања и кретања ка мудрости, и жртвене љубави.

Не зато што ми је потребна нека и некаква награда за оно што чиним, јер ми не треба уопште. Већ зато што без Христа, живуће Љубави, без Христа Који је истрајао као Истина иако окружен лажима, тешко је. Претешко је без Њега не осетити се самим и залудним. Одбачен је Он, и мучен и убијен без икаквог смисленог разлога, али Његово Васкрсење – то је највећа и најсилнија и највеличанственија побуна Смисла.

Дивно ли је и у најтежим околностима имати пред собом жив Лик Смисла.

Биће како буде, све док се тог Смисла држимо.

Па оплети, животе.

Удрите, злонамерни.

Кога брига. Нисте ми ни посебно важни. Помињаћу вас у молитвама. И то сасвим искрено, јер никога не мрзим, тад не бих био Божији. Но дубоко вас жалим, више од својих покојника. Јер што ћу много жалити праведника који одлази Оном Којем је служио? Па њему је боље него мени, ја се са искушењима  још борим! Но туга неизмерна за оне који нису открили радост Бога Који је – Дете. Који се и даље батргају са својим демончићима и они им већи од Љубави Непрегледне.

Биће како Бог дâ, све док ја дајем Богу. Цркавицу своју, ништа моје. У  маломе да му будем веран, јер Га много волим, док ми  премного даје.

И не бринем.

Лагано.

Биће како буде.

ФОТО: фејсбук