Бори се за Србију!

Пише: Чедомир АНТИЋ/Политика

Има ли добре владе и прихватљивог шефа државе Србије? Народ – у ком је, за време највећег државног успона, често понављана необична мисао: „Да ме стави ко за краља, ја би’ знао како ваља!”; где свако зна да води државу и састави националну фудбалску репрезентацију – може чак и да већински подржава неки режим, али не и да га дуго, у миру подноси.

Борис Тадић је за мене парадигма српског демократе и јединог међу њима који се – од настанка странке 1919. до данас – на демократски начин домогао највише власти.

Тадић је у почетку могао имати неку важност у ДС-у, само зато што му је отац био угледан и пријатељ осталих страначких утемељитеља. Могао је Борис те давне 1990. бити и бискуп Таљеран, дакле, суви политички геније, али будући млађи и од Ђинђића (који је за осниваче и сâм био омладинац) – суштински је остао невидљив.

Лепорек и упоран, мада узнемиравајуће мрзовољно лењ, он се успињао страначком хијерархијом ношен обожавањем чланства (чак и када остатак Срба није знао ништа о њему). Но, могао је имати велику већину на страначким изборима, али је и даље остајао предмет зловоље вођства и одбијања њеног председника. Толико да би добио неко место само након што би били исцрпљени сви други кандидати.

Тек након Ђинђићеве погибије, страначка олигархија је морала да призна стварност и дозволи му да заузме место министра одбране.

Прича о доласку на чело изборне листе ДС-а – то сигурно престолонаследничко место у нашој иначе антидемократској политичкој арени много говори о природи Србије и Демократске странке оног времена. Наиме, што је мања ДС, постаје све у већој мери демократична. У оно време она је била најмоћнија, а имала је свега девет одсто народне подршке. Демократски је било следити инерцију страначких установа, па на челу листе оставити, највишом влашћу снађеног премијера Живковића. Тако је и учињено, али су страначки прваци намах схватили да је у Тадићу већи изборни потенцијал. Промену првог човека листе извршили су док је будући вођа био на службеном путу у Риму.

Тадић је на изборима успео да, све у савезу са најмоћнијом партијом новопазарских Муслимана, добије свега 12,5 одсто народне подршке. Током кампање је имао неколико гафова, од тога да је најавио слоган „Бори се за Србију!” до спремности да се за аферу „Бодрум” извини глумици Неди Арнерић (која је „гласала” у скупштини иако је истовремено била на летовању), али не и грађанима Србије чији је парламент тиме компромитован, а закони прекршени.

Но, све је то било неважно пред чињеницом да је завршни збор странке успео, а да су многи учесници, без обзира на пол и узраст, на његовом врхунцу плакали. ДС је постао трећа снага у парламенту, уз ламент да би – само да Г17+ (који је подршком бирача заостајао за свега један одсто) није одвојио део присталица – сами конкурисали радикалима.

Место председника стигло је такође као удар практично кладионичке среће. Мањинска влада укинула је рестриктивни изборни цензус, двојица популарнијих политичара нису имала или коалициони потенцијал (пре свега са САД и НАТО-ом) или рачуна да одбаце моћније премијерско место.

Борис Тадић, који је пре тога годинама на свим политичким митинзима приповедао две исте приче (1. како је једна девојчица избеглица из Крајине заборавила како се једе и 2. да је нека будала на пркосним протестима против НАТО-а носила транспарент двосмисленог значења „Доле бомбе!”), постао је тако председник и најпопуларнији политичар у Србији.

Историографија ће још дуго процењивати који је највећи успех Бориса Тадића – политичара који је два пута биран за председника Србије. Који се по трајању моћи и утицаја могао поредити са кнезом Михаилом и Пашићем. Стоји чињеница да је више реформских закона донесено док је био у кохабитацији, него док је владао сâм. Просечна зарада је 2012. била у сваком погледу нижа него 2007. године. Већи спољнополитички успеси су изостали. ЕУ интеграције се испоставиле као гомила лажних обећања. Косово и Црну Гору да не спомињемо. О НИС-у и да не говоримо, као ни о спорним приватизацијама, реформи судства… Банкама Агро и Тесла. Када сам га после пораза на изборима 2012, за време једне пријатељске вечере на којој ми је опростио зато што сам га годинама критиковао, питао шта сматра својим највећим успехом, неко је време размишљао па изјавио да је то било разоткривање Шарићеве криминалне групе.

Тадић је јавност пленио шармом, лепим осмехом и једном допадљивом смиреношћу. Добри цар Јован Други Комнин из 12. века кажу никада није осудио некога насмрт.

А у та времена демократских увређености и тестирања, иначе, сасвим нерепрезентативног судства, Тадић се дичио како никога није тужио суду. Ипак, његов утицај на слободне медије није био нимало позитиван: у то време један партијски шпекулант постао је власник „Политике”. „Нин” је уз његов благослов „отет” Србији, када му је страни власник променио пол. Тадићева пизма према главним уредницима великих медија, какви су били Љиљана Смајловић и Антоније Ковачевић, неоправдано је данас заборављена.

О постепеном заустављању и обртању малене плиме демократије, која је била задесила Србију после 2000. да и не говоримо. ДС је била носилац репресивних измена и допуна Закона о информисању и Закона о политичким организацијама. Закључак др Небојше Владисављевића био је да је талас ауторитаризма захватио Србију почев од 2010. године – усред Тадићевог мандата.

Коначно, Тадић је неочекивано изгубио изборе. Јесте политичко и привредно стање у земљи било лоше, али за изборни пораз, када се са климавим оправдањем противуставно кандидовао по трећи пут, заслужни су чак више и од снаге опозиционе СНС, његова самоувереност и немар, те нарцизам малих разлика оличен у вечито незадовољним и љутим Млађану Динкићу и другосрбијанцима из неформалног покрета белих листића.

Тадићев силазак са власти био је индикативан. Демократе – а посебно први међу њима – наизглед су добро примили пораз. Његов чувени говор о „другом филму” могао је ући у читанке. У традицијама српске демократије постао би нешто слично Вашингтоновом ступању пред Конгрес и распуштању револуционарне армије. Ушао би тај говор у уџбенике, без сумње, само да је трајао пет минута. Жељан да и у поразу буде звезда,

Тадић је говорио девет пута дуже! Тај ламент над влашћу постао је његов будући политички програм. Покушао је да постане премијер, али савезници су га већ напустили. Онда га је други човек странке – кога је свега осам година раније довео и инсталирао, упркос томе што има харизму дијагностичара на онкологији – оптужио да летује уместо да се бори. Уследила је припрема за страначку скупштину, странка се поделила, штабови основани, али је Тадић пред сам велики мегдан одустао. Прихватио је да повуче кандидатуру у замену за почасно председниковање странком. Причало се да је то учинио зато што у ЕУ не дају положаје „бившима”. У сваком случају, списак његових подржавалаца постао је сместа Ђиласова листа, али за политички одстрел. Ништа није постигао, па је пред следеће изборе основао Нову демократску странку и тиме матичну организацију – тачније обе странке ДС и НДС – коначно спустио на мање од 10 одсто подршке.

Убрзо је постао социјалдемократа. Таворећи на маргини политике ушао је у парламент у коалицији са војвођанским националистима и београдским аутошовинистима, да би се касније кретао на око један одсто народне подршке. Ускоро су га напустили сви познати сарадници, а он је остао привржен само свом у међувремену умрлом мајордому, Миодрагу Ракићу, који је под напредњацима, пре законског времена, стекао част да у родном месту по њему буде названа улица.

Е, ова кратка студија једне политичке личности, права је слика савремене српске демократије. Она је сива, алтернативе су можда само више ефикасне. Она се не разликује много од европског просека. Још када особа каква је Тадић подржи тоталитарни блокадерски покрет, можемо само да стрепимо за будућност – не због политичке снаге бившег председника републике, већ због симбола који представља.

Професор Филозофског факултета у Београду

ФОТО: Р. КРСТИНИЋ