Босонога – игуманија Анастасија Влаху

Извор: српскопитање

Дан упокојења у Господу игуманије Анастасије (Влаху) босоноге је 22 септембар 1979. године.

Живот Старице био је живот уздржаности. Никада није јела месо, нити јела кувања у уљу. Кувани пиринач је јела само на Ускрс. Постила је током цијеле године и јела је храну тек након заласка сунца.

Обично је јела опечену дивљу траву и воће, које никада није брала са дрвећа, већ је сакупљала оно што је пало. Замолила је монахиње да сакупе плодове са дрвећа и поделе их онима којима је то потребно. Све што су ходочасници доносили у манастир, делила је на порције и слала сиромашнима у селу, јер је у то вријеме владало крајње сиромаштво…

Имала је само једну стару мантију, закрпљену од старе одјеће коју су јој доносили сељани. Увијек је била боса, никада није носила ципеле или чарапе, чак ни по најјачим мразевима. Црте лица су јој биле грубе, тијело костурасто. Спавала је на земљи, користећи камен у углу оставе као јастук. Никада се није прала, али је зрачила суптилним мирисом који је испуњавао душу слаткоћом и умиривао.

Међу монахињама је била болесна сестра која је патила од демонских напада. Сваки пут када би видјела Старицу, вриштала је, пљувала на њу и проклињала је. Остале сестре су је задржавале, јер је пријетила да ће наудити Старици и учинити нешто лоше. Али Старица се није плашила ње. Усрдно се молила, прилазила јој, прекрстила се изнад њене главе и поступала с њом с љубављу. Старица је повикала: „Пресјеците конопце који ме везују, уклоните ексере којима су ме приковали.“

Тада ју је Старица охрабрила и подржавала, говорећи: „Не бој се, кћери моја, анђели Богородице Кире су јачи од овога и мало по мало ће те ослободити и заштитити. Хајде да се заједно помолимо и све ће проћи. Милости Пресвете Богородице, бићеш спашена од свих демонских напада.“

Љубављу, вјером и молитвама Старице, сестра је потпуно исцијељена у року од годину и по дана.

Био је крај септембра, и тог дана сам отишла да помогнем монахињама у њиховим грађевинским радовима. Раније тог јутра, хоровођа Онуфриј Манетас и Нектарије, син Маринов, отишли ​​су тамо да помогну у изградњи зграде у којој би се налазила гостинска кућа; раније манастир није имао гостинску кућу. Ја сам предавала цигле, а Старица је месила цементну смесу босим ногама.

Било је 10 часова. Одједном, Старица је рекла: „Одмах прекините рад. Пожар је избио у Папанастасијином маслињаку. Читаво острво ће изгорјети ако га не угасимо.“

Утрчала је у двориште и викнула монахињама да напуне своје посуде за воду, и, трчећи поред цркве, рекла је: „Молите се и ви.“

Стала је пред олтар и почела да се моли са сузама у очима, и нико од нас није разумио шта је говорила или подразумијевала. Још увијек се јасно сјећам сљедећег: „Крилима се гурните ка њеном стаблу, и водом из Јордана угасите све гране оних око ње. Благословено име твоје, Госпођице од Анђела!“

И наставила је усрдно да се моли. Није прошло ни пола сата када је велика гомила људи потрчала од капије до гробља, вичући: „Монахиње, трчите, поље гори. Дајте ми воде да угасим пожар.“

Старица је мирно одговорила: „Не бојте се! Војска Госпође од Анђела је већ угасила све маслинове гранчице око оне која још гори. Захвалимо Богородици која нас је поново спасила.“

Људи су зграбили посуде са водом и потрчали до ватре, а ми смо потрчали са њима да помогнемо да се угаси. Чим смо стигли на мјесто, шта смо видели? Све маслине око запаљеног дрвета имале су спаљене, црне гране, али само једна маслина је горјела! И горјела је као свијећа, као да ју је ватра грлила, штитећи остала дрвећа од пламена!

Сви су се прекрстили и прославили Госпођу од Анђела.

ФОТО: фејсбук