Борис Волфман свједок у трговини органа са Косова и Метохије

Пише: Никола ВУКСАНОВИЋ/Васељенска

Хапшење Бориса Волфмана открива заборављени ужас трговине органима на Косову и Метохији

Истина никада не нестаје, ма колико дубоко била закопана. На Косову и Метохији, где је сваки камен натопљен прошлошћу и где су сенке рата предуге да би их опрала било која политика, она се с времена на време враћа, као подсетник да се злочин не може заборавити, нити прекрити декларацијама и резолуцијама. Трговина људским органима није била мит ни измишљена прича, већ стварност која је цветала и пре рата и после њега, у тишини и под заштитом оних који су у рукама држали и оружје и власт.

Хапшење Бориса Волфмана, држављанина Израела рођеног у Украјини, који је ухапшен у Москви након депортације из Турске, поново је осветлило мрачни део послератне историје Косова и Метохије. Волфман је био тражен међународном потерницом због сумње да је један од организатора мреже која је у годинама између 2006. и 2008. водила људе из земаља бившег Совјетског Савеза у Приштину, под изговором лечења или посла, где су завршавали на операционом столу у клиници „Медикус“. Тамо су, према подацима истраге, уз помоћ турског хирурга Јусуфа Сонмеза, познатог под надимком „Доктор Франкенштајн“, људима вађени органи под наркозом, док су донатори остајали без обећане накнаде, без здравља и без гласа.

Та клиника је представљала само видљиви део система који је обухватао простор Косова и Метохије, Албаније и Турске, а који је био под директним покровитељством људи из врха некадашње Ослободилачке војске Косова,а очигледно и под заштитом међународне заједнице. О том систему је, са документованим подацима, 2010. године говорио швајцарски сенатор Дик Марти у извештају који је поднео Парламентарној скупштини Савета Европе. У том документу наведено је да постоје конкретне и међусобно потврђене индиције да су затвореници које је држала ОВК одвођени преко границе у Албанију, где су били подвргнути нехуманом поступању, мучењу и вађењу органа ради илегалне продаје.

Марти је упозорио да су међународне мисије, УНМИК и КФОР, биле свесне ових навода, али да су истраге вођене површно и под политичким притисцима. У извештају је наведено да су многи докази уништени или склоњени, да су сведоци нестајали, а да је истина о размерама злочина остала под дебелим слојем бирократске тишине. Савет Европе је у јануару 2011. године усвојио Мартијев извештај и позвао албанске и косовске власти да спроведу темељну истрагу, али она никада није спроведена до краја.

Посебно је значајна чињеница да је у Мартијевом документу експлицитно поменуто више високих званичника некадашње ОВК, међу којима и Хашим Тачи, као лица која су, како се наводи, имала директну корист од мреже илегалне трговине органима. Иако су сви оптужени ове наводе одбацили као политички мотивисане, извештај Савета Европе остао је један од ретких докумената који је јавно именовао политичке актере као део злочиначког система.

Случај клинике „Медикус“ у Приштини био је једини који је ушао у судску фазу. Током поступка који је водила мисија Еулекс, утврђено је да је најмање тридесет илегалних трансплантација изведено између 2008. и 2009. године. Донатори су долазили из сиромашних земаља Источне Европе, а примаоци су били богати пацијенти са Запада. Власник клинике Лутфи Дервиши осуђен је на осам година затвора, његов син Арбан на седам година, док су остали лекари добили краће казне. Суд је утврдио да је клиника зарадила близу седамсто хиљада евра, али прави организатори никада нису именовани.

Борис Волфман, осумњичен да је повезивао клинике у Приштини, Албанији и Турској, имао је везе и са групама у Украјини, где су, према руским подацима, вођене исте шеме регрутовања сиромашних донатора и продаје органа богатим клијентима из Европе и Израела. Та линија повезује Балкан и Украјину у заједнички ланац црне трансплантологије који је, према проценама истражитеља, годинама функционисао под заштитом појединих људи из безбедносних структура и обавештајних служби.

Данас, петнаест година касније, истина и даље није потпуно откривена. Многи од оних који су се помињали као организатори живе слободно, многи сведоци су заувек нестали, а међународне институције ретко показују вољу да поново отворе случај који дотиче осетљиве политичке теме. У мају 2023. године, албански премијер је чак затражио од Савета Европе да повуче Мартијев извештај, називајући га неоснованим и штетним, док су поједини медији у Србији писали да су делови доказа уништени, а самом аутору истраге стизале претње.

Ипак, истина има свој ток. Може се привремено зауставити, али не и потпуно зауставити. Свако хапшење, попут оног Бориса Волфмана, подсетник је да се ниједан злочин не може трајно сакрити. Извештаји се могу прерађивати, сведоци ућуткивати, али трагови остају. На крају, све што је у тами мора једног дана изаћи на светло.

ФОТО: фејсбук