Господ је бриљантан хирург…

Духовна перспектива о догађајима у Украјини

Пише: Отац Александар ТОРИК

Ево шта је написао Александар Торик, православни свештеник (многима познат по својим књигама о Флавијану):

Драга браћо и сестре, хришћани!

Обраћам се хришћанима посебно зато што ме други једноставно неће разумети (као, узгред буди речено, ни неки који себе сматрају хришћанима), и једноставно нема смисла разговарати са њима њиховим језиком и њиховим схватањима животних вредности.

Дуго сам био опседнут питањима о мом мишљењу о догађајима у и око Украјине, а сада, када су ти догађаји попримили свој најврелији облик, сматрао сам да је потребно да одмах одговорим свима који су ме питали раније, који питају сада и који би могли питати у будућности.

Дакле, оно што ћу рећи неће се никоме свидети, али не покушавам ни да удовољим никоме осим Богу и можда неколицини људи који су ми најближи. Ја сам пре свега свештеник, а затим старац, болестан човек који се спрема за сусрет са Богом, и моја верска савест је моја једина мотивација, а Библија, Свето Јеванђеље и Божје заповести су мој једини водич, закон и правац.

Стога, свако ко очекује да ћу говорити „за некога против некога“ биће разочаран. Када је патријарх Димитрије цариградски умро, а садашњи Вартоломеј постао један од кандидата за његово замењивање, монашка браћа, подељена на двоје (једни су били за Вартоломеја, други за другог кандидата), дошла су код игумана манастира Пантократор на Светој Гори, игумана Дионисија, и питала: „А за кога си ти, игумене?“

Ниједној страни се није допао игуманов одговор. Игуман је рекао: „Али ја сам за Господа Исуса Христа! И кога год Он, по својој неистраживој промисли, постави за нашег патријарха, ја ћу поштовати као свог архипастира.“

Могу само да поновим речи овог мудрог игумана, који је небеско и вечно ставио изнад земаљског и пролазног: Ја сам за Господа Исуса Христа! И покушавам да дођем до корена проблема, уместо да се фокусирам на страсти које тињају око краткотрајних, иако „врелих“, догађаја.

Хришћанин мора да схвати да рат није између „Руса и Украјинаца“ – православних хришћана који су произашли из истог кијевског извора крштења Руси. Рат воде Сатана и његови пали анђели и демони против Бога и целог човечанства створеног по Божјој слици, и у овом рату, како је рекао Фјодор Достојевски, „…бојно поље су срца људска“.

Свето писмо нас учи да без воље Божије ни длака неће пасти са главе човеку, нити лист са дрвета, демони не могу ући чак ни у свиње по својој слободној вољи, а ђаво не може нанети ни најмању штету човеку, као у библијском примеру Јова Дуготрпљивог.

Сходно томе, у историји народа и држава, ништа се не дешава без воље Божије, усмерене, у складу са Његовом божанском Промислом (планом, замишљањем), на спасење свих људи.

Читајући Библију, видимо како се неки народи уздижу, други падају, неке државе пропадају, друге се уздижу, ратови избијају и завршавају се, читаве цивилизације настају и нестају.

Сам Бог нам је открио да је постојање и благостање народа, градова и држава директно повезано са њиховим духовним стањем, њиховим ставом према религиозном животу са Богом.

То се јасно види на примеру Великог потопа, Вавилонске куле, историје Содоме и Гоморе, Египта и Персијског царства, Вавилона и целокупне историје Божјег изабраног народа Израиља.

То се може видети у историји Руског царства, Совјетског Савеза и држава које су настале након распада СССР-а.

Истина, ово се може видети само непристрасним погледом искрено верујућег и религиозно писменог хришћанина, који познаје Свето писмо и разуме да се ова „борба ђавола против Бога на пољу људских срца“ наставља и сада, посебно у срцима свих оних који су сродни Словенима – Руса и Украјинаца, а такође и у несловенским срцима и умовима.

Сатана је увек проналазио и наставља да проналази слуге међу онима који су далеко од Бога. Заиста, ако човек не верује у Једног Истинитог Бога и Сина Божјег, Исуса Христа, онда је једноставно немогуће да не падне под власт Сатане и не постане његов „агент утицаја“ на свет око себе.

Чак и међу верујућим хришћанима има много оних који подлежу искушењима и толико падају у ропство страсти да, чак и против своје воље, постају оруђа ђавола.

Гордост, похлепа и похота ефикасно трансформишу боголикo створење – човечанство – у зверски, или чак ђаволски, облик. То је јасно очигледно у злочинима које су људи починили током војних сукоба кроз људску историју, а посебно у садашњем рату који бесни на територији некадашње Свете Русије.

Сатанине слуге теже да одврате цело човечанство од обожавања Истинитог Бога и да га присиле да обожава и прихвати свог господара, ђавола, као „бога“.

Ово дело Сатане, које спроводе руке његових земаљских слугу – људи који су се покорили његовој власти, наставља се кроз целу историју човечанства, од Адама до данас, а у нашим данима је ушло у одлучујућу фазу, што је очигледно сваком религиозно писменом хришћанину.

Покоривши многе народе и заведивши их идејом „раја на земљи“, Сатана намерно тежи да уништи државе у којима се хришћански принципи односа међу људима и даље поштују, а хришћанска религија игра важну улогу у животима грађана.

Резултати таквог ђаволског разарајућег рада видљиви су у многим некада хришћанским земљама – Грчкој, Бугарској, балканским и западноевропским државама, а видљиви су и у Русији и Украјини.

Ипак, Бог, који усмерава своју спасоносну промисао ка исцељењу и спасењу људских душа, како појединачно, тако и на нивоу читавих држава, попут бриљантног хирурга, врши своје „операције“ уклањања „канцерозног тумора“ греха, тежећи да спасе оне чије су душе још увек способне да буду живе за Вечно Небеско Царство .

Он понекад користи веома болне и сурове методе за то, дозвољавајући ђаволу да људима који су подлегли искушењу покаже плодове и последице својих грешних избора.

Као хируршке инструменте, Бог користи људе у односу једни према другима, посебно људе којима је дозволио да воде народе и државе, као што су Давид и Соломон из древних времена, Александар Велики и Јулије Цезар, Наполеон, Линколн, Александар III, Николај II, Лењин, Хитлер, Черчил, Стаљин или данашњи Путин, Бајден, Макрон, Меркелова, Зеленски.

Свака од ових историјски значајних личности обавља свој посао, који одговара њиховој улози у историји, коју им је Бог поверио, били они сами тога свесни или не – посао који је у крајњој линији усмерен на припрему човечанства за Други долазак Господа нашег Исуса Христа и Страшни суд Божији.

Стога, хришћанину би требало да буде јасно зашто нас Христос учи да не судимо, да не гајимо гнев у души ни према коме, да се не светимо својим непријатељима, чак и ако морамо да се упустимо у смртоносну борбу са њима на бојном пољу.

ФОТО: фејсбук