Даровање је постало жртвовање

Пише: Желидраг НИКЧЕВИЋ

Био сам члан жирија који је давне 1993. године додијелио Ратковићеву награду српском пјеснику Радовану Караџићу. Умјесто коментара јучерашње будаласте, инфантилне (и подле) одлуке некаквих бјелопољских одборника, ево неколико тихих ријечи о његовој поезији.

***

Највећи дио онога што знамо о поезији састоји се, нажалост, од злонамјерних поређења између ње и стварности. Хитајући да на свјетлост дана изнесемо све перипетије тог чудног савезништва, ми у ствари проналазимо махиналну пречицу до оних нарочито опасних мјеста: то су чистине на које историја приводи колоне изговорених и написаних ријечи, пропланци са којих изненада почиње да одјекује и оно што смо се једва усудили себи на ухо да прислонимо. Тада се од пјесника захтијева храброст посебне врсте. Он мора бити ту, мора поново чути себе. Гријех записивања, прекршај који не застаријева! Пјесма подрхтава од нестрпљења пред најавом сусрета са реалним, а он је неминован. Састанак на који смо позвани увијек.

Биографије пјесника су као биографије птица, каже Бродски. Њихови основни подаци налазе се у звуку. Метри, риме и метафоре оцртавају путању пјесникову прецизније од свих овоземаљских показатеља. Радован Вуков Караџић могао је пожељети биографију мање драматичну од ове која му је припала, мање врлетну и лабавије везану за трагику опстанка српског народа. Могао је, вјероватно, понеку важну одлуку препустити и чистом случају. Њега је, међутим, судбинским путем водила исконска пјесничка акустика: подвиг именовања и ослушкивања главних ријечи, оних које долазе издалека – и потресају оно што јесте, да би се „ја“, које себе проглашава слободним, коначно усправило.

Ту негдје, наравно, кодирана је трагика. Ријечи које долазе издалека прибирају се око сопствене крхкости, усплахирено и свечано, као при полагању заклетве. Ко их је ту довео? Хоће ли их неко чути и препознати? Караџићеви стихови препуштају се драми идентитета, колективног и личног, активирајући језичку амбиваленцију живе садашњости, не узмичући пред гријехом записивања ни онда кад такав гест подразумијева смртну опасност.

Даровање је, дакле, постало жртвовање. И ту се више ништа не може измијенити. Пјесништво Радована Караџића сада је, наравно, другачије озвучено, не може му се више одузети трагика коју вријеме, не питајући никога, расипа преко наших рукописа. Али то можда и јесте врхунска тајна поезије: записујући, ми увијек казујемо и више од намјераваног. Наше нас ријечи напуштају: у тексту – ми смо странци. Караџићеве пјесме због тога непоткупљиво свједоче о рани и о короти, о болу и васкрсењу, о страховитој енергији потребној да би се сачувало оно што је у нама најбоље – душа човјекова.

ФОТО: фејсбук