Денацификација Хрватске и суочавање са прошлошћу — наслијеђе некажњеног зла
Пише: Илија СМИЉАНИЋ
Више од седамдесет година након завршетка Другог свјетског рата, усташка идеологија у свим сегментима тзв. хрватског друштва и даље проналази своје гласове. У јавном простору све чешће се виђају симболи и пароле које величају злочине Независне Државе Хрватске, док се жртве, нарочито српске, али и јеврејске и ромске, вријеђају ревизионистичким тумачењима прошлости.Умјесто колективног суочавања са насљеђем геноцида, појављује се опасна тенденција и релативизација или чак романтизација усташтва као „борбе за државност“. Овакво искривљавање историје подстиче нове подјеле и ствара атмосферу мржње у региону.
УСТАШКИ НАПАДИ У СПЛИТУ И ЗАГРЕБУ
У Сплиту су недавни напади укључивали насиље над учесницима манифестација које промовишу српску културу, а на споменицима партизанима појавили су се усташки симболи. У Загребу је ситуација још озбиљнија: група од седамдесетак маскираних мушкараца окупила се испред Српског културног центра узвикивајући усташки поздрав „За дом спремни“ и пјевајући усташке пјесме у настојању да застраше Србе и организаторе манифестација културе и дијалога. Хрватске власти су најавиле испитивање случаја и идентификацију починилаца, док српске институције траже хитну реакцију и заштиту припадника српске заједнице. Празне ријечи.
НЕОПХОДНОСТ ДЕНАЦИФИКАЦИЈЕ
Док су Њемачка и Италија након 1945. прошле кроз темељит процес денацификације, забране фашистичких симбола, образовне реформе и судске осуде идеолога, у тзв. Хрватској се тај процес никада није досљедно спровео. Денацификација није само правно питање, већ морална обавеза сваког друштва које жели да се гради на правди и истини. Она подразумијева образовање младих о стравичним злочинима који су почињени у усташком режиму, уклањање симболике која позива на мржњу, те јасно политичко одређење да се сваки неоусташки покрет сматра антицивилизацијским.
СУОЧАВАЊЕ ИЛИ ПРОПАСТ
Чињеница је да српски свијет данас не види разлику између некадашње НДХ и данашње НХД. Хрватска нема будућност уколико не погледа у очи истини о својој геноцидној прошлости. Држава која слави усташке симболе и штити ревизионисте не гради европску будућност, већ наставља континуитет злочина који су уништили морално ткиво те нације. Без истинске денацификације, трулеж шовинизма и мржње ће прогутати и оно мало друштвеног здравља које је остало. Земља која не признаје Јасеновац као темељни злочин двадесетог века, већ га своди на „радни логор“, гради своју кућу на костима недужних. Таква државна конструкција дугорочно не може опстати. Историјска правда налаже да се врати стварној линији континуитета која је постојала прије судбоносне грешке српске елите и регента Александра Карађорђевића 1918. године. Тада је побједничка Краљевина Србија, са својим међународним угледом и легитимитетом, унијела свој суверенитет у нову државу, донијевши и земље које је њена војска ослободила – Далмацију, Славонију, Банију, читаву Крајину. Црна Гора и Војводина су се, својим народним одлукама, прикључиле Србији, уједињавајући тако српски простор под једном круном. За разлику од недовршене и непризнате Државе СХС, Србија је обезбиједила права основа за заједничку државу. Све друго било је насиље над историјом. А ту историју морамо исправити.
Шта ће бити са Хрватском…
ФОТО: фејсбук
