Дијете из Колоне ’95: Александра Стијеља
Пише: српскопитање
Економиста. Радила у Комесаријату за избеглице. Сада живи и ради у Немачкој.
Имала је само три и по године када је у „Олуји“ остала без оца и деде, а потом и без мајке, која је преминула после порођаја. Рођена је у Бенковцу и прве три године живота провела је у селу Заград, а слике и трагедију које је доживела памтиће заувек.
„Сећам се да је тата дошао кући, обуо ми патике, везао пертле и рекао мами да спакује само најнужније ствари и да морамо да се евакуишемо. Маму Ведрану, баку Саву и мене сместили су у камион са цирадом, а недалеко иза нас у колони били су мој отац Мирко и деда Бранко.
Следећа сцена које се сећам јесте прелет авиона преко колоне на Петровачкој цести, који су у повратку бомбардовали колону избеглица. Био је 7. август 1995.године
Загрмело је и затутњало, камион се затресао када је недалеко од нас пала бомба. Жене су вриштале, мама, која је у том тренутку била у деветом месецу трудноће, била је крвава јер ју је гелер погодио у руку, исту ону којом ме је секунд раније грлила, покушавајући да ме заштити. Брат је био обливен крвљу, као и бака.
Видела сам татин ауто који је горео заједно са њим и деком. Бака је вриштала на сав глас, мама је покушавала да ме склони да не гледам, настао је општи метеж. Тада, као дете, нисам схватила шта се догодило, али данас знам колико је било тешко мојој баки, којој су пред очима у најстрашнијим мукама умирали син и муж.
Посмртни остаци оца и деке пронађени су после седам година на истом месту на ком су погинули, а поред пута је стајао и изгорели аутомобил.“
ФОТО: фејсбук
