Дијете из Колоне ’95: Сања Вулић
Пише: српскопитање
Рођена је 2. јула 1983. године у Двору на Уни, на Банији.
Терора друге НДХ од 1991.-1995. сећа се кроз језиве звукове метака, крш и пуцање разбијених стакала, хуке рушења кућа и страха да не би доживели судбину предака из Другог светског рата.
„Када је дошао тај кобни дан 4. август 1995. године, отац је јавио мајци да има само сат времена да спакује основне ствари. Тог јутра је моја породица са комшиницом која не зна да вози, са „фићом“ у којој је било нас седморо, пребацило у Бањалуку, не знајући ништа о својим ближњима.
У страху је све изгледало могуће. Седамо у ауто и крећемо пут Бањалуке. Тог момента када смо стигли у Бањалуку, ништа не знамо ни у оцу, ни о баки, прабаки, деди. Знамо само да су кренули у колони, заједно са свим осталим српским народом.”
„Најтежи тренутак, који сам проживела, био када смо три дана заредом ишли до раскрснице у Бањалуци, којом пролази непрегледана колона трактора, ауто, мотокултиватора, покушавајући да пронађемо очеве.То нам полази за руком тек четврти дана, када у Бањалуку стиже и наш отац. Време за поздрављање и грљење немамо. Укрцава нас у стари, градски аутобус крећемо пут Србије. Он остаје и наставља трактором иза нас. Тих 15, 16 сати путовања, пробијајући се кроз колоне возила, трактора, гледамо страхоте у којој старци умиру, најрођенији плачу, сахрањују их поред пута без обележја“.
„Србија нас је прихватила, школовала и запослила, помогла нам је да раширимо своја крила и свијемо нова гнезда. Нисам рођена у Србији, али Србију сматрам својом државом и Нови Сад својим градом“.
Извор: Обновимо Крајину
ФОТО: фејсбук
