Драматични исход се убрзано заоштрава

Подјелите чланак

Пише: Александар ДИВОВИЋ

Већ сада се може наслутити да друштвена парализа и дестабилизација с којима се Србија суочила ове године, кроз блокаде и покушај обојене револуције, спадају у локалне предзнаке надолазеће катастрофе ширих размера о којој се сада отворено говори са највишег нивоа.

О томе шта нас је као државу и друштво задесило ове године вероватно ће много јасније моћи да се говори у контексту глобалних геополитичких тензија из којих још није сасвим јасно шта ће проистећи. Али да се сценарио драматичног исхода убрзано заоштрава постало је очигледно и највећим скептицима.

Није никакво чудо што су се те тензије и друштвени поремећаји ове године најжешће манифестовали у земљама попут Србије, Грузије, Словачке, па и Мађарске и Румуније, које су заузеле другачији спољнополитички курс од свирања у русофобне ратне дипле или су наговестиле могућност одступања, попут Румуније и Молдавије, у којима је спроведен бруталан изборни инжењеринг и преобликована изборна воља да би се предупредила промена курса.

Када председник Вучић каже да се на међународном плану спрема „савршена олуја“ или кад Виктор Орбан упозорава „да је 2025. последња мирна година у Европи“, увек ће се наћи кратковиди дурдубаци који ће тврдити да је то предизборна пропаганда или ширење панике у бирачком телу пред изборну годину.

Само заробљени блокадерски мозак не види да друштвена поларизација у Србији и индукована криза у друштву нису последица наводне диктатуре или неупоредиве корупције, већ израз преливања геополитичких потреса на национални план и систематске припреме терена за велике сукобе, у којима се непоћудна друштва дисциплинују, поларизују и распоређују као уочи рата.

Не, никако ваша „херојска борба против диктатуре и корупције“, у којој сте на олтару обојене револуције били спремни да жртвујете виталне друштвене артерије, нема везе с чињеницом да се цео русофобни Запад убрзано милитаризује и да не трпи никога ко није недвосмислено на антируским и антикинеским позицијама.

Координисане блокаде универзитета, улично пумпање и динстање, талачка криза у школама представљају део истог субверзивног ланца притисака на Србију. Његов шири контекст допуњују америчке санкције НИС-у, повећање царина на кинески челик из Сартида, нови „Тројни пакт“ Хрватске, Албаније и Косова, убрзана испорука турских камиказа дронова Косову, напади на Републику Српску, повампирење усташтва у Хрватској…

Није никакво чудо што је предана подршка из Хрватске примени „Блокадне кухарице“ на живом телу Србије била практично навијачка, док су наше пумпаџије, као овце на клање, трчале у загрљај душманину.

Рат у Украјини улази у четврту годину. У 2025. години није било преломних тачака на фронту, али је Русија уз помоћ севернокорејског „Олујног“ корпуса успела да поврати контролу над Курском облашћу. Ослобађањем Покровска, логистичког чворишта за украјинске снаге у Донбасу, и заузимањем тврђаве Северск направљен је значајан стратешки помак ка агломерацији Славјанска и Краматорска, светог грала украјинске одбрамбене архитектуре у Донбасу.

Када Милорад Екмечић пре десет година у предговору књиге Фрица Фишера, „Посезање за светском моћи: Политика ратних циљева царске Немачке 1914-1918“ (Филип Вишњић, 2014.), пише да „оно што се данас дешава у Украјини и око ње има дубљу историју, која није нимало безазлена“, он не проговара само као мајстор историјске синтезе, већ и као пророк.

Фриц Фишер је показао да је немачки циљ од краја 19. века био да се Русији одузме Украјина и да се цела Русија врати у предпетровске границе. Фишерова теорија о непрекинутом „савезу елита“, који раније циљеве прилагођава новим историјским условима, истом геополитичком логиком објашњава напоре нацистичке Немачке да одвоји Украјину од Русије и савремене испоруке западног оружја Кијеву да се продужи рат и сломи Русија.

На путу ка том циљу, треба самлети сваки каменчић у Европи који жуља НАТО чизму, од Братиславе до Београда.

Вест да је „Путин током јучерашњег петочасовног састанка у Кремљу, одржао предавање Виткофу и Кушнеру о Полтавској бици 1709. године“ на Западу се схвата као куриозитет, анегдота. Нема довољно мудрих глава међу западним политичким елитама да разумеју смисао те историјске референце.

Она означава крешендо у коме се руско стрпљење, дубина простора и способност подношења удара претварају у коначни преокрет против агресивног непријатеља, као у легендарној бици против империје Карла XИИ Шведског пре три века.

Уместо спектакуларних офанзива и брзих продора који имају своју демографску цену, Русија је 2025. годину одиграла на време. Нанела је значајне губитке непријатељу, консолидовала фронт и створила услове за дубље стратешке продоре. 

Ако је Емануел Тод у праву кад каже да време тренутно ради за Москву, али и да Руси немају вечност пред собом и да за пет година од почетка СВО морају постићи коначну победу, то нам у великој мери разјашњава висок интензитет милитаризације Западне Европе и жесток притисак на све државе које не стоје на антируској линији.

Нико не треба да гаји илузије: Москва не жели ништа мање од победе и победу ће остварити. Потући Украјину и победити НАТО у ограниченом року, не допуштајући им да добију на времену путем преговора, примирја, или, не дај боже, замрзавања сукоба је фундаментални стратешки циљ Кремља, који неће пореметити никакав Виткофов „мировни план“ или нови пакет санкција.

До остварења тог историјског циља, Србија и у новој години мора да сачува свој интегритет пред свим притисцима и уценама и остане верна снажним историјским везама са Русијом, без којих се не могу сачувати ни унутрашња политичка стабилност, ни властита душа.

Из наше унутрашње борбе са „злим дусима“ ове године смо изашли као победници, али док се не сатру бјесови од Донбаса, преко леве обале Дњепра до Одесе нећемо имати мира ни ми овде.

За Србију. За Русију. За победу!

ФОТО: фејсбук

Сличне објаве

  • Хрвати и Хрватска су велики дужници Србима!

    Подјелите чланак

    Подјелите чланак Број прегледа: 36 Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ Хрвати и Хрватска су велики дужници Србима. И Србима из Хрватске, и цјелокупном српском народу. Да се присјетимо историјских чињеница: Срби су у Првом свјетском рату ослободили многе далматинске градове, а 5. децембра 1918. године тријумфално је српска војска ушла и у Загреб. Претходно је, током…

  • Туже ме…

    Подјелите чланак

    Подјелите чланак Број прегледа: 65 Пише: Славко БАСАРА Причу пише брат рода мога У далекој земљи заробљен Па је шаље својој вјерној жени На адресу града бијелога Еј, жено моја, моје душе вило Лете дани, иду године Еј, да са мном није твоје тијело Јер су ме моји издали Туже ме Зато што браним своје…

  • Јел’ се слажеш са мном?

    Подјелите чланак

    Подјелите чланак Број прегледа: 112 Пише: Дарио РОСИ Јел’ се слажеш са мном? – је узречица којом Љуба Бандовић завршава скоро сваки дијалог у серији „Тврђава“. У којој тумачи Веселина Дилпарића Дилпару, старог дебеовца у новим околностима и са новим рефератом – формирањем и координирањем паравојних група на територији Хрватске и Босне. И како то…

  • Свијет голфа и кокица

    Подјелите чланак

    Подјелите чланак Број прегледа: 45 Пише: Горан ДАНИЛОВИЋ Емануел Макрон је поручио да се „народ Венецуеле ослободио диктатора“, а сви смо у реалном времену водјели да је у тој причи народ невин. Мода да јавно слажете и не трепнете одавно царује широм Запада. Узалуд очигледност, лидери лажу, а онда претходну лаж затрпају новом, тако да…

  • Кисели шампањац присио Орловима

    Подјелите чланак

    Подјелите чланак Број прегледа: 97 Пише: Славко БАСАРА/Спортски журнал Орлови су болно атерирали у Риги. Лавина негедовања јавности сручила се на рањена крила из гнијезда Светислава Пешића због елиминације од кошаркашке „велесиле“ – Финске! Ни први, ни посљедњи пут. Гњев је још већи послије неуспјеха ватерполиста и одбојкашица. Једноставно, наиђе таква година – сушна! Увијек…

  • Амфилохије

    Подјелите чланак

    Подјелите чланак Број прегледа: 96 Пише: Милутин МИЋОВИЋ Увијек је био на бојном пољу, а није имао другог оружја, осим – мач језика. Тешко га је било затећи неспремног. На његовом лицу су се видјеле многе побједе, које су ћутале, али блистале. Био је толико издвојен и особен, али се у њему препознавао његов народ….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *