Друго писмо Миодрага Линте министарки Милици Ђурђевић Стаменковски: Србија да призна крајишке борце

Пише: српскопитање

Миодраг Линта, предсједник Савеза Срба из региона и народни посланик упутио је друго писмо министарки за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Милици Ђурђевић Стаменковски у којем је написано:

„Поштована госпођо Ђурђевић Стаменковски,

Обраћам Вам се други пут поводом бројних проблема са којима се суочавају припадници Војске и полиције Републике Српске Крајине. Прво писмо сам послао прије више од мјесец дана тј. 27.августа 2025.године али нисам добио одговор с Ваше стране. Значајан број крајишких бораца који су већ навршили или ће ускоро да наврше 65 година али немају 15 година радног стража као кључни услов за старосну пензију. Велика већина крајишких бораца су након завршетка рата радили код послодаваца који им нису уплаћивали доприносе за пензијско осигурање. Због тога им недостаје или свега неколико мјесеци или неколико година и више да би остварили право на старосну пензију.

Желим да Вас други пут замолим да подржите слиједеће захтјеве и предузмете конкретне мјере:

-да Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, на чијем сте челу, у кратком временском року припреми нацрт измјена и допуна Закона о правима бораца, ратних војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица ( у даљем тексту: Закон) и призна праведну борбу крајишких бораца. То конкретно значи да се свим припадницима војске и полиције Републике Српске Крајине коначно призна ратни стаж за читаво вријеме рата у двоструком трајању. Постојећим Законом који је усвојен фебруара 2020. године крајишки борци су признати само до 27. априла 1992. године када је престала да постоји СФРЈ односно до 19. маја 1992. године када се ЈНА повукла са подручја БиХ. Са признатим ратним стажом за читаво вријеме рата у двоструком трајању многи крајшки борци би испунили услов од 15 година и остварили право на старосну пензију. 

-да се статус борца може утврдити и на основу два квалификованa свједока што је у складу са законом о управном поступку. Разлог је чињеница да значајан дио припадника Српске војске Крајине и Министарства унутрашњих послова Републике Српске Крајине не посједује војну књижицу или друге писмене доказе са печатом надлежних органа Републике Српске Крајине из добро познатих разлога (злочиначке акције хрватске војске и полиције). Под појмом два квалификована свједока мисли се на лица која су у исто вријеме и на истом мјесту боравила у истој јединици са подносиоцем захтјева за признавање статуса борца. Два квалификована свједока треба да дају овјерену писмену изјаву под материјалном и кривичном одговорношћу.

Посебан проблем јесте чињеница да крајишки борци не могу у пракси да остваре право на ратни стаж који им је признат барем до 27. априла 1992. године односно до 19. маја 1992. године. Наиме, центри министарства одбране доносе негативна рјешења са срамним и неприхватљивим образложењима да крајишки штабови и јединице Територијалне одбране и МУП РСК нису тобоже били у организацијском саставу ЈНА. Даље, у наведеним образложењима стоји да су крајишки штабови и јединице Територијалне одбране биле изван територије Србије и због тога центри Министарства одбране у Србији, нису могли бити надлежни за вођење евиденције за припаднике ТО у  Хрватској. Оваква образложења изазивају оправдано огорчење и незадовољство крајишких бораца.

-да се поштује постојећи Закон и да центри Министарства одбране  коначно почну да крајишким борцима издају рјешења о признању ратног стажа до 27. априла 1992. године, односно до 19. маја 1992. године. Уставом СФРЈ је јасно дефинисано да је  ЈНА представљала једну компоненту оружаних снага СФРЈ које су чиниле јединствену цјелину и састојале се од ЈНА и Територијалне одбране. Министарство одбране није узело у обзир неспорну чињеницу да у то вријеме није постојала Хрватска као држава, и да су штабови и јединице Територијалне одбране на крајишком подручју били дио СФРЈ.

-да се о постојећи Закон о правима бораца допуни са одредбом да се захтјев за признање својства ратног војног инвалида може поднијети без временског ограничења а надлежна комисија ће донијети одлуку о сваком појединачном захтјеву. Постоје грађани Србије који су задобили рану, повреду, озљеду или болест, због којих је наступило оштећење њиховог организма а још увек нису остварили статус ратног војног инвалида. Такође, посљедице од посттрауматског стресног поремећаја могу се појавити у дужем временском периоду од престанка ратних околности.

-да се цивилним лицима из Републике Српске Крајине који су задобили рану, повреду или озљеду поново призна статус цивилног инвалида рата. Постоји одређен број цивилних инвалида рата из Републике Српске Крајине који су личну инвалиднину примали од 2000. до 2013. године када је укинута савезна уредба која је регулисала то питање.

-да сваки борац који је отишао у пензију има право на гарантовану пензију у висини просјечне пензије у Србији која је у јулу износила 50.660 динара. Значајан број бораца који је испунио услове и отишао у пензију има веома мале пензије и једва саставља крај са крајем. Борци апсолутно заслужују да примају гарантовану пензију јер су часно и храбро бранили своју државу и свој народ од 1991. до 1999. године.  Гарантована пензија борца прве категорије би се увећавала у складу са бројем мјесеци проведених на ратишту. Додатна средства би се обезбеђивала из буџета а не из пензијског фонда.

-да сваки борац, без обзира на социјални статус и године старости, треба да добије једном годишње борачки додатак као израз захвалности Србије према људима који су били спремни да жртвују своје животе и дијелове тијела за одбрану државе и народа од 1991. до 1999. године.   Износ борачког додатка, који би се исплаћивао једном годишње, би одређивала Влада у складу са  могућностима.  Сматрам да борачки додатак не би смио да буде мањи од 12.000 динара.

-да се изједначе сви борци везано за категоризацију.  Према важећем закону борац прве категорије је борац са ангажовањем преко 200 дана на територији Републике Српске Крајине и Републике Српске и са ангажовањем најмање 60 дана на територији Аутономне Покрајине Косово и Метохија.

Сматрам да је важећа дефиниција борца прве категорије дискриминаторска у односу на борце РСК и РС и да је треба измјенити поштујући начело равноправности. Није праведно да се један дан ратовања на Косову и Метохији вреднује као скоро три и по дана ратовања у Републици Српској Крајини и Републици Српској.

Очекујем да на моје друго писмо одговорите у разумном временском року.„

ФОТО: фејсбук