Дум Иван Стојановић, наш Србин католик!

Пише: српскопитање

„Србин си по роду и по обичајима; у српству ти је једини спас; вјера ти ни најмање не пријечи да будеш Србин“ –

Речи Дум Ивана Стојановића (1829—1900), римокатоличког свештеника и једног од најпознатијих дубровачких Срба католика. Написао је дело ,,Најновија повијест Дубровника“ и у њему је, као живи сведок, показао како је Аустрија од успостављања своје власти на почетку 19. века живо радила на кроатизацији Дубровника. Он је и лепо видео и приказао да о старим Дубровчанима не треба судити по новим, који су последица смишљене аустријске антисрпске политике. Проживео је много тешких тренутака и под старе дане, нападан на улици и у катедрали, шиканиран због свог опредељења, али је до смрти остао ,,ватрен и одушевљен Србин“, што се и види из његових записа:

,,Србин сам по пореклу и осјећању, католичка црква ми то не брани, јер је она универзална, хришћанство ме учи, да волим ближњега, а ко ми је ближи од српског народа! Не бих био хришћанин када бих се вере ради одрекао свога народа.”

Пучанство је приликом његове смрти писало:

„Српство је с њим изгубило великог родољуба и књижевника, Дубровник последњег представника старог духа, народ дубровачки ријетког свећеника, сиромаси великог добротвора“.

Дум Иван је био римокатолички свештеник и један од најпознатијих дубровачких Срба католика који се супротставио аустријској хрватизацији Дубровчана. Сарађивао је у књижевном часопису „Словинац”.

Иван је рођен 17. децембра 1829. у Дубровнику децембра 1829. године „од честитих родитеља“. Био је првенац, између неколико браће који су у младости својој умрли. Када је завршио гимназију и филозофију, уписали су га у Задарску (католичку) богословију. Рукоположен је 1852. године за католичког свештеника, и постављен на острво Корчулу. Након годину дана бављења тамо, премештен је у Ријеку Дубровачку, где ће провести следећих тридесет година ревносно службујући. Био је добар говорник, кога је паства уважавала и радо слушала у препуној цркви. Мада су се око њега због српског родољубља, од стране Хрвата стално и све више сплетке плеле, он је због људских врлина и смерног карактера напредовао у звању. Тако је наименован 1883. године каноником дубровачким, а 1896. године постао каноником деканом тј. „првим каноником“. Остао је притом неустрашиви борац за српску мисао и вредан српски књижевник. Проживео је много тешких тренутака и под старе дане, нападан на улици и у катедрали, али је до смрти остао „ватрен и одушевљен Србин“.

У слободном времену дум Иван је марљиво проучавао латинске, италијанске и немачке песнике, „а пригрлио је и српску народну књижевност“. Бележио је све народне умотворине, које би чуо у својој парохији. Много је читао и размишљао о судбини свог народа. Такође је преводио нека дела, са научених страних језика на српски. Од српских радова (тематике) познати су: „Луко Мали“ – који је прештампан у Београду у „Војислављевој споменици“, затим „Госпођа Мара“, „Ћора“ и „Жагарац“. Остало му је више дела у рукопису, комедија и новела, попут комада „Ђаво“ у три поглавља.

У његовој књизи „Дубровачка књижевност” (1900) јасно је истицао да су Дубровчани били по вери римокатолици, али по језику и по пореклу Срби. До тога је дошао истражујући у дубровачким архивима. Сматрао је да то једно не искључује друго и да једно не смета једно другоме. За процену једног народа по њему су били важни само фактори: језик, обичаји и историја. Дум Иван је превео и једну значајну књигу немачког историчара Ј. К. Енгела „Повијест Дубровника” (1900). У књизи је он објавио и свој обимни додатак од око 200 страна, под насловом „Најновија повијест Дубровника”. У њему је, као живи сведок, показао како је Аустрија од успостављања своје власти на почетку 19. века, живо радила на хрватизацији Дубровника. Он је и лепо видео и приказао да о старим Дубровчанима не треба судити по новим, који су последица смишљене аустријске антисрпске политике и кроатизације.

У другој Југославији за ту књигу такорећи није се ни знало, или није смело да се зна. Дум Иван Стојановић је, међутим, деловао у духу модела који је имао Вук Караџић, који се обично назива оцем модерне српске културе: имао је свест да историјски припада српском народу и српској култури. Обе Стојановићеве књиге издала је после његове смрти Српска дубровачка омладина. Предвидео је велики заборав Дубровчана о својој историји, рекавши да ће потомци знати историју своје државе као и историју Јапана. Босанска вила је писала о њему.

Иво је био висок, сув и необично живахан човек; веома образован али и духовит. Много је учинио за дубровачку српску омладину, која га је уздизала. Када је Дубровачка српска академска омладина намеравала да 17. децембра 1900. године свечано обележи његову седамдесетогодишњицу живота, објављујући и његово вредно дело „Дубровачка књижевност“, претекла их је смрт Иванова. Приређено му је тако игром судбине уместо славља – тужно опело.

Извор: фејсбук страница СРБИН-Република Српска