„Еуропска“ депонија
Пише: Стефан ЛИЧИНА, дипломирани политиколог
Док се ми овдје исцрпљујемо бесмисленим препиркама, док се власт и опозиција такмиче ко ће кога више уваљати у блато, док се пребројавамо на патриоте и издајнике због лајкова и јефтиних поена, наше „дивне комшије“ су нам управо потписале смртну пресуду. Баш онако како су то чиниле неколико пута у посљедњих стотину и кусур година.
С друге стране, у Бриселу и Стразбуру се воде дебате о „зеленој транзицији“ и еколошкој одрживости Европе, а на самој граници те исте Европске уније, у напуштеној касарни Черкезовац на Трговској гори, спрема се сценарио који више подсјећа на геополитички цинизам него на европску солидарност.
Хладнокрвно, бирократски, уздигнутих руку у Сабору, Хрватска је одлучила да своје нуклеарно смеће одлаже у нашем дворишту. На Трговској гори, тик уз смарагдну Уну, они намјеравају да посаде радиоактивни карцином.
Погледајмо карту – Хрватска је земља са хиљадама километара обале, пустим планинама и ријетко насељеним подручјима у својој унутрашњости, а бира локацију која је дословно на пушкомет од границе са сусједном државом. И то не било какве границе – већ ријеке Уне, једног од ријетких преосталих хидролошких драгуља Европе.
Замислите тај цинизам! Замислите ту „еуропску“ културу и „дипломацију“. Чланица Европске уније, која се заклиње у еколошке стандарде, људска права и добросусједске односе, бира локацију која не угрожава хрватско становништво у дубини територије, већ је гура на саму границу, у предио у којем углавном живе Срби, на праг „оних тамо“, такође углавном Срба. Јер, шта смо ми за њих? Депонија? Простор насељен варварима који не знају шта је радијација, па им је свеједно? Да ли би се усудили да такво одлагалиште направе на граници са Словенијом или Мађарском? Наравно да не би. Тамо живе „људи“, тамо постоје државе које држе до себе. Овдје, по њиховој процјени, живи свјетина која није у стању да се договори ни око чега, па ни око властитог опстанка.
Ово изгласавање у Сабору је пораз наше политике, наше памети и нашег карактера. То је шамарчина сваком политичару у Босни и Херцеговини, а посебно у Републици Српској, који годинама сједи скрштених руку или због добрих односа не жели да се исквари, док нам раде о глави. Kада је ријеч о дневној политици, свако има мишљење, а када се ради о нуклеарном отпаду на нашој граници – сви су се завукли у мишије рупе.
Можемо ли сад сви заједно дићи глас? Гдје је сада она силна енергија коју трошимо на међусобна оптуживања да је усмјеримо у правцу Загреба? Јесмо ли свјесни да радијација не пита за партијску књижицу? Зрачење неће бирати између СНСД-овца и СДС-овца, неће заобићи дијете зато што му отац вјерује једном или другом лидеру. Ово је егзистенцијално питање! Питање биолошког опстанка народа у Новом Граду, Костајници, Козарској Дубици, али и даље цијелог Лијевча, Посавине и Семберије, јер уколико тај радиоактивни отпад једном процури он ће затровати све до Црног мора.
Не смијемо заборавити ни аргумент здравог разума, који је у овом случају суспендован. Трговска гора је трусно подручје. Зар су сјећања на разорену Петрињу тако брзо изблиједјела? Зар заиста мислимо да природа зауставља свој бијес на границама које смо ми повукли на папиру? Градити нуклеарно одлагалиште на тлу које подрхтава, и то на кречњачком терену који је порозан и директно повезан са водотоком Уне, није инжењерски подухват – то је убиство с предумишљјем. То је егзистенцијална пријетња за око 250.000 људи у сливу Уне и Саве.
Међутим, и наша пасивност је саучесништво. Гледам како хрватски политичари штите свој национални интерес – иако на штету другог, то раде ефикасно, перфидно и до краја. А шта радимо ми? Формирамо експертске тимове који не раде ништа? Пишемо саопштења која нико не чита? Пријетимо тужбама које никако да покренемо?
Ако сада, овог тренутка, не покажемо зубе, ако не блокирамо све што се блокирати може у односима са Хрватском, док не одустану од ове сумануте идеје, онда нисмо ни заслужили ништа боље него да поцркамо од радијације.
Ово захтијева потпуну мобилизацију! Требају нам најбољи правници, еколози, геолози, лобисти. Треба нам сваки човјек на улици, сваки студент, сваки професор. Прошло је вријеме за „забринутост“ и „упозоравање“. Ово је вријеме за врисак!
Јер ако дозволимо да нам отрују Уну, ту љепотицу коју смо позајмили од потомака, шта нам онда преостаје? Да се иселимо? Да гледамо како нам дјеца оболијевају? Да постанемо чернобиљско предграђе Еуропе?
Хрватски Сабор је рекао своје. Бацили су нам рукавицу у лице и
сада је на нама да одговоримо хоћемо ли се понашати као државотворни народ који брани свој праг, своју воду и свој ваздух, или као колонијално робље које погнуте главе чека да му господар истовари радиоактивно смеће пред кућу?
Трговска гора није политичко питање! То је питање живота и смрти. Ако паднемо на Уни, пали смо као људи. Трговска гора је наш тест зрелости. Прећутимо ли ово, нисмо жртве, већ саучесници у сопственом нестајању.
ФОТО: фејсбук
