Жртве Бујановца и Прешева, слава им
Пише: српскопитање
Од 1999. до 2012. године у Бујановцу и Прешеву убијено је 20 полицајаца и припадника жандармерије. Животе отаџбини дали су:
Бујовић Милан
Вељковић Дубиша
Глигорић Душко
Ђоковић Душко
Цветан Јован
Јоксимовић Марко
Станојевић Јовица
Божиновић Ивица
Брчаревић Драган
Миладиновић Станко
Јеремић Момир
Младеновић Миодраг
Петровић Рајица
Димитријевић Славиша
Филиповић Драган
Живковић Миленко
Митић Бобан
Пантовић Живорад
Јанићевић Јовица
Стругар Миленко.
Споменик на коме су имена и фотографије 20 полицајаца који су живот дали за отаџбину, а који је подигнут 2012. године код бујановачког села Лучане, уклоњен је 2015. године јер је сметао Албанцима.
Српски хероји,
Нека им је вечна слава.
ВРАТИТЕ СПОМЕНИК ГДЕ МУ ЈЕ И МЈЕСТО!!!
Сукоби на југу Србије су оружани сукоби нижег интензитета који су се десили у периоду 1999—2001. године, између албанске паравојне формације Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца, коју државни органи Савезне Републике Југославије и Републике Србије званично сматрају терористичком организацијом, и југословенских снага безбједности на југу Србије. Ови сукоби су започели у општини Куршумлија, да би се касније углавном водили на територији општина Прешево и Бујановац, а у мањој мјери и у општини Медвеђа.
У периоду од 10. јуна 1999. (од потписивања Кумановског споразума) до 31. августа 2001. године на југу Србије је извршено 1.160 терористичких напада и провокација од стране албанских терориста из ОВПМБ. Од укупног броја извршених напада, 967 је извршено на припаднике и објекте полиције, 38 на припаднике и објекте Војске Југославије и 155 на цивиле (на Србе 89, Албанце 30 и на чланове УН 36 напада).
Приликом ових напада погинуле су 30, а нестале четири особе (од тога 12 цивила, 18 полицајаца и војника). Повријеђене су 102 особе (од тога 25 цивила, 61 полицајац и 16 војника). Од стране ОВПМБ отето је 45 људи (од тога 43 цивила и 2 војника). Терористи су убили два отета цивила, један цивил је побјегао из заробљеништва, док је непозната судбина четири цивила. Терористи су на слободу пустили 38 особа.
Крајем 1999. албанске терористичке групе отпочињу са првим нападима на полицију на југу Србије, да би се током 2000. ти напади интензивирали, чиме је отпочела криза. Готово свакодневно вршене су провокације и инциденти, отварана ватра на снаге полиције, угрожаван ред и мир, пре свега на подручју Бујановца и Прешева. Сукоби су били ниског интензитета, и углавном се сводили на повремене терористичке нападе при којима је полиција узвраћала само када су животи њених припадника били угрожени.
Новембра 2000. године припадници полиције су се, послије већих сукоба са ОВПМБ, повукли са одређених контролних пунктова у Копненој зони безбједности, заузимајући одбрамбене положаје ближе Бујановцу, што је терористима омогућило да појачају људством своје јединице и тада су они заузели већину села која је полиција напустила стварајући своје базе и бункере из којих су вршили нападе и провокације. Иако су екстремисти очекивали да ће се поновити косовски сценарио, односно интервенција НАТО-а, са промјеном власти у Београду промијенио се и однос међународне заједнице према албанским екстремистима. Команданти ОВПМБ су све озбиљније упозоравани да се неће толерисати њихов бандитизам и да ће, ако напади не престану, дозволити повратак југословенских снага у Копнену зону безбједности. Међутим, они су наставили са нападима и починили велик број злочина.
Фебруара 2001. године, када су албански терористи започели конфликт у Македонији, ОВПМБ је ријешио да појача своја дејства на југу Србије. Када је увидио да ситуација почиње измицати контроли, НАТО је 7. марта донио одлуку да дозволи југословенским трупама повратак у копнену зону безбједности, корак по корак. Посљедњи корак је остао Сектор Б, гдје се налазила централна група ОВПМБ, са командом у Великом Трновцу, највећем албанском селу у Србији. Савет НАТО-а је дефинитивно одлучио да дозволи повратак југословенским снагама на том сектору, а одлука је донета управо на врхунцу борби у околини Прешева средином маја 2001. Дана 24. маја 2001. године при уласку безбедносних снага у Сектор Б убијен је један од заповједника терориста, Ридван Ћазими – Леши. Након тога југословенске Здружене снаге безбједности ушле су у посљедњи сектор Копнене зоне безбједности, а терористи су разоружани, чиме су се сукоби завршили.
Позадина сукоба
Након потписивања Кумановског споразума и прекида агресије НАТО на СРЈ, ВЈ и српска полиција су се повукли са простора Косова и Метохије. Кумановским споразумом дефинисана је Копнена зона безбједности од пет километара на копну унутар централне Србије на административној линији између централне Србије и Косова и Метохије и 25 илометара у ваздуху. Унутар Копнене зоне безбједности јединице ВЈ нису могле да имају своје објекте и једино су полицајци у групама до 10 људи могли да се крећу само са лаким наоружањем. Оваква позиција српских органа безбједности оставила је могућност да терористи са Косова и Метохије упадају на територију централне Србије и да се унутар села са албанском већином створе терористички пунктови. Истовремено, снаге КФОР-а готово да и нису чувале административну линију са косовске стране, тако да је екстремистима било лако да се пребацују са једне на другу страну и довлаче себи залихе и оружје. Слабо наоружана и видно демотивисана, српска полиција није могла да спријечи инфилтрирање терориста.
