Злочин на Божић на Купресу

Пише: Душан МАРИЋ

Други дан Божића Купрешка висораван осванула је прекривена дубоким сњежним покривачем и повремено обасјана сунцем. По плану, тог дана је вожено седмодневно следовање хране за батаљон ВРС у Равном. Село се налазило на првој линији одбране Купрешке висоравни, па је због сталне хрватске артиљеријске ватре, у љето 1992. цивилно становништво пресељено у Купрес.

Равњани су знали када војни камион иде у њихово село, па су то користили да посјете своје куће. На несрећу, 8. јануара испред команде 7. бригаде ВРС у Купресу, одакле је кретао камион за Равно, окупило се више од двадесет мушкараца, жена и дјеце. Војника и цивила. Војници су се послије Божића проведеног са породицом у Купресу враћали у јединицу. Цивили су пошли да бар други дан Божића проведу у својој кући или да посјете гробове својих најмилијих. Радовали су се што иду у Равно.

Анђа Јарчевић је кренула да тамјаном окади гроб мужа Неђељка (42), који је убијен 6. априла 1992. у Купресу. Са собом је повела и двоје дјеце: сина Вукана и кћерку Мару. Богољуб Лугоња је пошао да запали свијећу на гробу сину Стеви (26), којег је приликом упада у Купрес 6. априла 1992. Хрвати заробили и стрељали. За покој његове, али и за покој душе другог сина Ратка (30), којег су Хрвати истог тог 6. априла заробили, одвели у логоре у Хрватској и на непознатом мјесту убили.

Команда бригаде на челу са пуковником Витомиром Грујићем није предузимала мјере обезбјеђења камиона који превозе људство, храну и материјално-техничка средства до Равног, јер је телефоном, 22. децембра са командом ХВО у Томиславграду постигнут договор о примирју у вријеме божићних и новогодишњих празника, које је требало да траје до 15. јануара. Поред тога, нико није вјеровао да ће Хрвати, познати као велики вјерници, Србе напасти на други дан Божића, највећег хришћанског празника.

Дан раније у појсети Равном боравили су пуковник Грујић, председник општине Купрес Митар Марић и поп Зоран Перковић. До села, у којем су посјетили борце на линијама одбране Купрешке висоравни, стигли су без обезбјеђења.

Уз све то, од последње хрватске засједе на путу Купрес-Равно, 3. маја 1992. године, када су диверзанти ХВО напали командно возило у којем се налазио пуковник Станко Летић, командант 11. оперативне групе ЈНА и убили тројицу српских извиђача, прошло је више од пола године.

Путници за Равно су се попели на камион и испод цираде посједали на џакове са намирницама. Камион је из Купреса кренуо у подне. Прошао је преко Купрешког поља и кроз село Рилић ушао у Занаглинску шуму, у међупростор који, због недостатка војске, није брањен. Од Доњег Малована до Мушића и Равног, у ширини од пет-шест километара, није било српске војске.

Користећи то, преко Јаворног врха у Занаглинску шуму је ушла извиђачко-диверзантска група хрватских војника из Томисавграда. Наоружани ручним бацачима и аутоматким оружјем поставили су засједу поред пута. На руку им је ишла околност што је пут окружен густом црногоричном шумом.

Када је, око 12 часова и 40 минута, камион наишао отворили су ватру. У мотор камиона испалили су три „зоље“, а онда запуцали из пјешадијског оружја. Миран дан у Занаглинској шуми проломио се од пуцњаве, вриске и јаука. Хорор је траја неколико минута, а онда су нападачи одступили.

Анђа (Марка) Јарчевић (45) је тешко рањена. Умрла је два дана касније у Бањалуци. Срећом, њена дјеца су остала неповријеђена. Међу погинулима је и Радмила (Јове) Јарчевић (19), члан женске тенковске посаде. Радмила и још четири купрешке дјевојке управљале су тенком М 84. Убијен је и Богољуб ( Жарка) Лугоња (60).

Осим њих, смртно су страдали и Душанка (Замфира) Јарчевић (59), Марко (Симе) Контић (70), Михајло (Душана) Драгољевић (32), Момир (Илије) Драгољевић (21), Цвијо (Тривуна) Драгољевић (37), Војо (Лазе) Лугоња (38), Ристо (Михајла) Лугоња (54), Бранко (Светка) Лугоња (36) и Остоја (Гојка) Челебић (37). Сви из Равног. Рањено је више од десет бораца и цивила.

У извјештајима вишим командама, команда 7. бригаде је као учеснике ове акције навела Хрвате из Купреса Драгу Ивића Шпанца и Максима-Горана Лозанчића.

Вијест о засједи у Занаглинској шуми у Купресу је изазвала шок и невјерицу. Очајан и бијесан, пуковник Грујић је наредио артиљеријским јединицама да из топова и хаубица туку Дувно и Бугојно. Противник је одговарао паљбом из вишецијевних бацача ракета, топова и хаубица по Купресу, Бућовачи, Рилићу, Маловану, Малој и Великој Шуљаги. Артиљеријска битка је трајала до касно у ноћ.

Следећег дана, 9. јануара, пуковник Грујић ми је наредио да извиђачко-диверзантску чету 7. бригаде, којом сам у то вријеме командовао, пребацим у Рилић, са задатком да обезбеђујемо пут кроз Занаглинску шуму, што смо и чинили у следећих месец дана, када је наређено да се вратимо у базу јединице у Купресу.

ФОТО: фејсбук