Идеји Републике Српске нису могли пресудити

Знао сам да ће они који долазе споља покушати да користе институције које су сами створили и потчинили, али нисам дозволио да ме ухвате неспремног

Пише: Милорад ДОДИК, ауторски текст за Политику

Када данас погледам уназад, јасно је – од првог дана није се радило о праву, него о политици. О политици која је имала само један циљ: да ме политички елиминише, а затим да, без отпора, уништи Републику Српску. Али политика је мој терен. То није била моја слабост, него моја предност.

Знао сам да ће они који долазе споља покушати да користе институције које су сами створили и потчинили, али нисам дозволио да ме ухвате неспремног. Док су они замишљали моје политичко наслеђе, ја сам стварао темеље своје политичке будућности. Док су они славили мој „крај”, ја сам писао ново поглавље политичке снаге Републике Српске.

Потрошили су последњу жељу узалуд.

Мајкл Марфи, амбасадор који је више личио на гувернера него на дипломату, убрзао је све процесе пре свог одласка. Знао је да се ближи крај Бајденовој администрацији и рачунао је да ће, док пажња света буде на Украјини, у магли тог рата завршити и са Републиком Српском. Шмит, Тројка и њихови извршиоци у суду и тужилаштву прешли су у панични темпо.

Чинили су све да ме сруше пре него се промени светски контекст. Зато сам морао и лично да се борим за свако право, па и оно најосновније – људско достојанство.

Након тешке хируршке интервенције, морао сам пред лекарима из Сарајева доказивати да сам оперисан и да нисам у стању да присуствујем рочиштима.

То довољно говори о томе колико су били опседнути – нису желели пресуду, желели су понижење.

У тој борби највећи савезник био ми је народ Републике Српске. Сваки осмех, свака реч подршке, сваки стисак руке били су доказ да разумемо једни друге и да делимо исто – љубав према Републици Српској. Поносан сам што ни у једном тренутку није било тензија према нашим комшијама Бошњацима. То је доказ да Република Српска није против никога – она је брана да БиХ не буде против Срба. Народ је знао да браним републику, а не себе. И зато смо издржали заједно.

У тој борби је огроман удео мог тима. Знам да често делујем као неко ко сам носи терет политике, али истина је да су уз мене стотине људи који свакодневно чувају институције Републике Српске.

Жељка Цвијановић постала је стуб наше дипломатије – смирена, достојанствена, увек одлучна. Ана Тришић Бабић – тиха, прецизна и бритка сабља, способна да у правом тренутку повуче прави потез. Ту су и сви министри, премијери, посланици, одборници, начелници, сарадници, људи из кабинета, који су трпели притиске не зато што су нешто скривили, него зато што служе Српској.

Посебно истичем и коалиционе партнере – нисмо увек мислили исто, али смо знали кад морамо мислити заједно. Док је опозиција парадирала по Сарајеву и амбасадама, нудећи „кооперативност” странцима, ми смо доказали да постоје људи који Републику Српску не продају ни за власт, ни за обећања.

Био сам испред прогонитеља јер сам схватио да су глупани који мисле да једним режираним процесом могу судити идеји.

Идеја Републике Српске је старија, дубља и јача од сваког њиховог плана. Она је рођена из жртве, у одбрамбено-отаџбинском рату, и не може се поништити пресудом. Ако разумеш ту идеју – разговараћеш. Ако не разумеш – изгубићеш.

Издржали смо јер смо, у пресудним тренуцима, били јединствени.

Опозиција је одбила да окупимо све политичке снаге у владу националног јединства, али сам осетио да је народ био јединствен. Знао је да се не браним ја – брани се република. Сачували смо Српску јер смо неговали пријатељства. У Будимпешти и Москви имамо искрене пријатеље. Русија остаје једна од кључних сила света и наш поуздан партнер у борби за Дејтон и суверенитет. Мађарска, под Виктором Орбаном, издржала је све притиске и показала како изгледа политика здравог разума.

И Србија – она је више од пријатеља, она је матица. Дрина није граница, него кичма српског народа. Србија је увек стајала уз нас, и када је било тешко, и кад су сви ћутали.

На сваком кораку, на сваком месту, у свакој прилици Србија је указивала на неправду која се чини Републици Српској. Тамо где се нас глас није могао чути, Србија је говорила у наше име.

У дану изрицања првостепене пресуде у Бањалуку су дошли председник Александар Вучић и Његова светост патријарх Порфирије. И у људском и политичком погледу то ми је много значило.

Све време био сам у сталном контакту и сусретима са председником Вучићем. Он је човек огромног искуства и изузетне радне етике. И он је у сваком успеху који смо направили, и оним што сте могли да видите, али важније – оним што се десило ван домашаја камера и јавности.

Администрација председника Трампа унела је промену. У Дохи, Минхену, Будимпешти – свуда су слали поруку: Америка се враћа здравом разуму.

Трампова политика је политика праве Америке, народа који је уморан од елитних пројеката, од глобалне корупције и лажних вредности. Зато смо могли лако да се разумемо. Јер ни ми, ни он, нисмо служили моћнима – служили смо народу.

Нису сломили Српску – учврстили су је. Нису поразили идеју – ојачали су је. Нису ослабили мене – дали су ми нову снагу. Бацали су блато на републику, а из тог блата израсла је цветајућа воља народа да воли, гради и опстане.

Они су изгубили све. Њихов проблем је што немају вредности – имају само газде. А њихове газде су изгубиле код свог народа.

Наш отпор данас се види свуда. Укидање санкција људима и компанијама из Републике Српске, изјава Стејт департмента да у нама види партнера стабилности, подршка Москве и разумевање Кине – све то говори једно: Република Српска више није мета. Она је фактор. Савет безбедности УН потврдио је оно што ми знамо одавно – решења за БиХ не долазе споља, већ из договора изабраних представника.

Није нас могла сломити сила, ни поколебати неправда.

На Сарајеву и Европи је да схвате – њихова унитарна БиХ не постоји и никада неће постојати. Наш народ је издржао и показао колико може. То да нас сломе – немају снаге. То да нас поломе – немају начина. Остаје им само да преломе – и то паметно.

Јер Република Српска је слободна. Не силом. Не осветом. Него вером, јединством и разумом. А то су темељи који не падају.