Када царство престане да буде неопходно

Пише: Крсто ДРАГОВИЋ

Царства су увек мрзећа, али САД нису у кризи зато што их свет мрзи. Оне су у кризи зато што почињу да буду заменљива. И то је срж проблема.

Током деценија, њихова хегемонија се одржавала на неупитаној чињеници: свету је било потребно да конзумира Сједињене Америчке Државе.

Могло је да бомбардује, санкционише, руши владе и слободно крши међународно право, али су се њихова колица и даље куповала, њихова технологија и даље користила, а њихови филмови и даље освајали биоскопе.

Сада се тај неизречени пакт разбија, не из мржње, већ зато што постоје друге опције.

Оно што се дешава у Венецуели није аномалија, већ упозорење.

Не кажњава се боливаранска земља због „ауторитарности“, већ због дрскости да управља својим стратешким ресурсима ван контроле Вашингтона.

Свака империјална санкција има за циљ да доведе до послушности, а не да исправи. И тиме САД откривају свој дубоки страх – не само од губитка територија или ресурса, већ од губитка контроле над правилима глобалне игре. Над својим правилима игре.

Кина је то боље схватила од било кога другог.

У овом веку XXI, показује се да се моћ остварује економијом, логистиком, финансијама и ланцима снабдевања, а не само носачима авиона.

Док Вашингтон прети, Кина гради стварне алтернативе.

Не из алтруизма, већ из сопственог интереса.

Свака земља која измакне америчком скрбништву проширује простор за мултиполарни и полоцентрични свет.

Глобални Југ је већ научио најтежу лекцију: ослањање на САД није заштита, већ трајна рањивост.

Санкције нису изузеци. Оне су уобичајени метод.

Зато је диверзификација партнера, валута и технологија престала да буде идеологија. То је сада основни услов опстанка.

И ево пукотине коју царство неће моћи да затвори: потрошња.

У протеклој 2025. години, кинеске марке су продале скоро 27 милиона возила широм света, први пут превазишавши јапанске и учврстивши се као највећи продавац на планети.

Кинеске извозне испоруке достигле су око шест милиона јединица, што представља историјски рекорд.

Силно су продреле на тржишта у развоју попут Мексика, Бразила, Југоисточне Азије и Африке, где су кинеска возила (посебно електрична) јефтинија, слична по квалитету и све приступачнија.

 „Тихо одвајање“ од масовне потрошње америчких производа већ је видљива реалност.

Непотребан је епски бојкот. Довољно је изабрати најлогичнију алтернативу у свакодневном животу народа.

У финансијској сфери дешава се нешто слично, иако спорије.

Долар и даље чини око 57 % глобалних резерви, али билатерална трговина брзо напредује у локалним валутама.

Русија и Кина већ обављају преко 99 % своје размене у рубљама и јуанима. А Русија и Индија прелазе 90 %.

Тик так, тик так.

Сваки такав споразум мало више нагриза централност долара.

И иако америчко царство још увек има огромну преосталу инерцију, моћи ће да одржи своју позицију „првог међу неравноправнима“ само још једну или две деценије.

Јер та инерција неће трајати вечно.

И ево коначног парадокса: што је Вашингтон агресивнији и непредвидивији, то брже тера остатак света да убрза своју самоодбрану.

Свака претња гура више земаља да траже и пронађу друге излазе. Свака „санкција“ гради алтернативе.

Сваки империјални гест умањује његову централност и рок трајања.

Рок трајања царства се брзо скраћује његовим сопственим одлукама.

Ритам пада диктира само царство.

Не верујем да ће његов крај бити спектакуларан. Неће бити капитулације ни историјске фотографије.

Царство неће пасти у празно, али ће се празнити док пада.

Током своје агоније задржаће војне базе, грандиозне говоре и носаче авиона, али када царство престане да буде неопходно… исто је већ изгубљено. Иако то не зна или не жели да поверује.

ФОТО: фејсбук