Кад четници „упадну“ у кафану са снимања филма

Пише: Отац Предраг ПОПОВИЋ

Тог хладног децембра 1996. године за столом су седеле легенде Љуба Тадић, Цеца Бојковић, Горица Поповић и Љиљана Лашић. Након гурманске вечере и које чаше црног вина, Љуба тада већ у дебело поодмаклим годинама реши да нам исприча причу коју нико није знао и која нас све одушевила.

Из његових уста она иде овако…

Снимање филма „Марш на Дрину“. Тај дан завршили раније снимање у планини, леп дан, досадно. Питају једног сељака што био на испомоћи филмској екипи, има ли негде неке кафане у овој забити? Каже им сељак – Видите оно брдо тамо? Е па спустите се са њега у долину па има друго мање брдо и испод њега има кафана.

Загледају се Љуба, Гидра и Зоран Радмиловић, подалеко, ал’ шта ћеш, нема им друге. Седну на коње и правац где им сељак објаснио. После подужег јахања испред њих у сеоској забити појави се кафана. Пресрећни вежу коње поред кафане и уђу унутра.

Унутра призор биртије ко из средњег века, за шанком газда, за једним столом тројица сељака и подаље један чичица сам љушти ракију.

Како су их видели расколачише очи, не дишу. Седну њих тројица за сто, а сељаци ко да су видели духа. Глумци тада скапираше да је то зато што су све онако у униформи краљевске војске запуцали у кафану. Газда их је служио и ћутао, она тројица испише пиће и побегоше из кафане, а онај мали чичица све време је зурио у њих.

Шта знају сељаци у српској забити у то време, да се тамо иза другог брда снима неки филм и да су њих тројица познати београдски глумци.

Када су се већ мало опустили и разбашкарили уз причу, ракију и црно вино, њиховом столу приђе подобро припит онај чичица што је седео сам и пита их да седне са њима.

Изволи, привуку му столицу и наруче му ракију. Представи се чичица, рече да је из једног села преко брда, погну главу и рече тихо.

Јел’ смо се то дигли ?

Тишина….

Јел’ смо се то дигли браћо најзад против овог зла?

Тишина…

Када су укапирали да се питање односи на њихову униформу и кокарде на шајкачама и како је чича помислио да су они тобож неки четници, Љуба Тадић се прибра.

А не, ми смо…

У том тренутку, прича нам Љуба док смо сви и сами исколачили очи слушајући причу, осети под асталом како га Гидра нацепи на ногу. Сагну се и тихо рече.

Јесмо, дигли смо се брате, дошао је и тај дан…

Љуби и Радмиловићу одма’ би јасна Гидрина намера, хајде да се мало нашале са чичом. Само да газда кафане не чује.

У наредних пола сата су се куцали са чичицом и нису могли ни да сањају шта су све чули од њега. Како од 45 године чека да се дигне устанак против комуниста, како је одавно чуо да се у иностранству обучавају наши да упадну у земљу и склоне Тита, како су многи већ слетели падобранима по Србији и организују народ, како ће он колико још ноћас организовати „наше“ људе у околини, како има закопаног оружја, да има одавно спискове кога све одмах треба убити у његовом и околним селима, све најцрњи комунисти и изроди…

И каже чичица сав зајампурен, како прво њих четворица када устану и пођу из кафане треба да иду право код ни мање ни више, његовог рођеног синовца да га кољу.

Он је први на списку. Напредовао у комунистицкој хијерархији, у неком је комитету, вазда угњетавао чичу и отео му неку земљу…

Ауууу, отишло се предалеко. Да не би однео враг шалу Љуба поче да објашњава чичи како они нису никакви четници, како су они познати глумци, да снимају ту мало подаље филм и да су само свратили на пиће да се опусте од снимања.

Ал’ ни принети, чича ни да чује, какви глумци, какви бакрачи. Мора одмах да се устаје из кафане и да се дејствује. На врхунцу свега пијана старина скочи на ноге, подиже песницу и повика.

Живео краљ, живела Србија, доле комунисти!

Љуба каже, кад ти нас тројица поскакасмо, држи чичу стављај му руку преко уста.

Газда стоји и не верује шта му се догађа у кафани. Почеше глумци да се деру на чичу да ућути, да не заглаве сви на робији. Онда се чича обруши на њих тројицу.

Издајници, издаја, знао сам да сте убачени комунисти…

Сунце ти жарко, зар да заглавимо на робији што смо само хтели мало припити да се нашалимо са чичом. Бацили су гомилу пара газди на астал, излетели из кафане, попели се на коње и вратили најбрже што су могли. Договорили се да никоме не смеју да писну о овоме и Бога су молили да се догађај случајно не прочује.

Сваки дан на снимању су се штрецали да се случајно не појави нека милиција или неки секретари Скоја који би их трпали у марицу.

Док је Тито био жив Љуба Тадић, Зоран Радмиловић и Гидра нису смели да писну о овој догодовштини.

ФОТО: фејсбук