Кад је шупље звечи!

Пише: Владимир ВУЛЕТИЋ/Политика

Никада више интелектуалаца, укључујући професоре, наставнике и студенте, није било укључено у неке политичке протесте и захтеве за смену власти и никада није било мање ни теоријског ни идеолошког утемељења тих захтева. Укратко, никад није било мање идеја које би усмеравале или водиле протесте као што је сада случај. То објашњава и буку која се око њих ствара, јер где је шупље најјаче звечи.

Политичка промена 5. октобра није била само излив беса због непризнавања резултата избора, нити само израз фрустрираности због изолованости и санкција у којима се налазила Србија, а са њом и њени грађани. Прво је било повод, а друго контекст, али стварни покретач промена била је визија либерално0демократског капиталистичког друштва које су тадашњи водећи интелектуалци промовисали дуже од једне деценије.

Петнаестак година раније догодио се народ, коме је идеја водиља био национализам. Годинама пре појаве Милошевића у београдским интелектуалним круговима „динстала” се идеја о неправди која се чини Србима и Србији пре свега на КиМ, а онда се, готово ниоткуд, појавио Милошевић који је политички артикулисао идеје интелектуалаца окупљених око САНУ и Француске 8.

О пред­рат­ном ко­му­ни­стич­ком по­кре­ту ко­ји је то­ком и по­сле ра­та мо­би­ли­сао на­род­не ма­се не тре­ба ни тро­ши­ти ре­чи. Без марк­си­зма и ту­ма­ча марк­си­стич­ких иде­ја у њи­хо­вим ре­до­ви­ма то би био тек скуп про­би­све­та и ло­кал­них би­тан­ги.

Шта тек ре­ћи о епо­хал­ним свет­ским про­ме­на­ма? Да ли би би­ло Фран­цу­ске ре­во­лу­ци­је без про­све­ти­те­ља или би по­бу­на оста­ла за­бе­ле­же­на са­мо по раз­у­зда­ној ру­љи и обе­сним гла­во­се­ци­ма? Да ли је Ок­то­бар­ска ре­во­лу­ци­је мо­гла да се оства­ри без ге­не­ра­ци­ја со­ци­ја­ли­ста и марк­си­ста или би исто­ри­ја за­бе­ле­жи­ла са­мо пуч пи­ја­них ца­ро­у­би­ца? Чак и ма­ње про­ме­не у окви­ру си­сте­ма, по­пут нео­ли­бе­рал­не ре­во­лу­ци­је пре по­ла ве­ка или не­дав­ног до­ла­ска Трам­па на власт, те­шко се мо­гу за­ми­сли­ти без идеј­не по­за­ди­не ко­ју су у пр­вом слу­ча­ју чи­ни­ли чла­но­ви дру­штва „Монт Пе­ле­рин”, од­но­сно ви­ше­го­ди­шња на­сто­ја­ња да се при­пре­ми но­ва аме­рич­ка по­ли­ти­ка кроз ак­тив­но­сти по­кре­та „Ча­јан­ка”.

На­рав­но, све те иде­је, ве­ли­ке или ма­ле, про­гре­сив­не или не, мо­ра­ле су да са­че­ка­ју свој тре­ну­так, од­но­сно окол­но­сти и струк­тур­не усло­ве ко­је им по­го­ду­ју, али без њих та­кви исто­риј­ски тре­ну­ци не би ни би­ли пре­по­зна­ти. Што је још ва­жни­је, ма­сов­но не­за­до­вољ­ство ко­је ни­је усме­ра­ва­но ја­сном ви­зи­јом во­ди у ха­ос раз­у­зда­не го­ми­ле или, ако др­жа­ва има сна­ге, у дик­та­ту­ру.

Да­нас та­квих иде­ја не­ма. Фи­ло­зоф­ски фа­кул­тет ко­ји је у је­ку сту­дент­ског по­кре­та 1968. био но­си­лац зах­те­ва за ви­ше со­ци­ја­ли­зма, а про­тив ка­пи­та­ли­зма ко­ји се увла­чио кроз ма­ла вра­та при­вред­не ре­фор­ме из 1965, пред­ста­вљао је аре­ну те­о­риј­ске и иде­о­ло­шке де­ба­те. Да­нас вр­ху­нац ин­те­лек­ту­ал­ног на­по­ра пред­ста­вља под­ври­ски­ва­ње: Пум­пај – пум­пај! Тај тра­ди­ци­о­нал­ни вул­ка­ни­зер­ски по­здрав по­ста­вљен је у ви­ду тран­спа­рен­та и на цен­трал­но ме­сто у ам­фи­те­а­тру. Сва­ко ко та­мо уђе за­не­ми пред ви­зи­о­нар­ском сна­гом те ве­ли­ке ми­сли по­сле ко­је се чи­ни да не­ма да­ље. Ако би ко­ме и па­ла на па­мет не­ка иде­ја – ма­кар и она да је по­зив на бе­со­муч­но пум­па­ње по­сле­ди­ца чи­ње­ни­це да је мех у ко­ји се ду­ва идеј­но шу­паљ, тај би се мо­рао по­ву­ћи пред остра­шће­но­шћу „сло­бод­них вул­ка­ни­зе­ра” го­ње­них сво­јим уну­тра­шњим де­мо­ни­ма.

Али од Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та су иона­ко сви ди­гли ру­ке, по­чев од оних ко­је би ње­го­ва суд­би­на тре­ба­ло нај­ви­ше да за­ни­ма. Луч про­ме­не да­нас но­се ве­ли­ким иде­ја­ма нео­п­те­ре­ће­ни ме­ди­ји. Њи­хо­во пра­во да при­ча­ју шта им пад­не на па­мет и сло­бо­да да бу­ду ве­чи­то буд­ни су­ди­ја све­му и сва­ко­ме угу­ши би­ло ко­ју иде­ју и ми­сао ко­ја има по­тен­ци­јал да тра­је ду­же од два да­на. У мр­твој тр­ци с дру­штве­ним мре­жа­ма ти ме­ди­ји про­мо­ви­шу са­мо оне иде­је ко­је су ра­зу­мљи­ве и би­ћи­ма са дна ево­лу­циј­ске ле­стви­це.

За ту­ма­че дру­штве­них про­ме­на за­то се би­ра­ју ше­та­ју­ћи та­бло­и­ди ко­ји­ма се у из­глед ста­вља ме­сто на фа­мо­зној пле­нум­ској ли­сти. Оту­да вр­ху­нац ин­те­лек­ту­ал­ног из­ра­за и ар­ти­ку­ла­ци­је зах­те­ва за про­ме­на­ма пред­ста­вља ре­ци­кли­ра­ње ре­клака­за­ла ин­фор­ма­ци­ја о афе­ра­ма и мо­рал­ној из­о­па­че­но­сти но­си­ла­ца вла­сти. Ши­рих те­о­риј­ских и иде­о­ло­шких иде­ја се кло­не ко ђа­во од кр­ста, а ка­да се не­ка иде­ја с та­квом ам­би­ци­јом и по­ја­ви он­да се пред њом и ђа­во кр­сти.

Не­ко ће ре­ћи: Али зар исто не ра­де и ме­ди­ји бли­ски вла­сти? Да, али да би про­ме­на би­ла сми­сле­на и при­хва­ће­на она мо­ра да по­ну­ди не­што бо­ље, а не го­ре од по­сто­је­ћег. Тај не­ко ће опет ре­ћи: А зар је мо­гу­ће го­ре од по­сто­је­ћег? На­жа­лост, је­сте. Тр­ка ка ме­диј­ском дну одав­но је по­че­ла. Ин­док­три­на­ци­ја од стра­не ме­ди­ја бли­ских вла­да­ју­ћим пар­ти­ја­ма, ко­ли­ко год на­пад­на и по­не­кад бру­тал­на, ипак је из­раз људ­ском уму ра­зу­мљи­ве на­ви­јач­ке стра­сти и пар­тиј­ске кам­па­ње. С дру­ге стра­не, у са­мо­про­гла­ше­но објек­тив­ним ме­ди­ји­ма ин­док­три­на­ци­ја је плод про­ра­чу­на­те ком­би­на­ци­је ис­тра­жи­ва­ња струч­ња­ка за пси­хо­ло­шке ра­то­ве, упор­но­сти Тер­ми­на­то­ра 2 и од­су­ства би­ло ка­кве ем­па­ти­је ње­них про­та­го­ни­ста.

Украт­ко, ни­је про­блем што се до­шло до ме­диј­ског дна, већ то што је оно про­бу­ше­но оног дан ка­да је до­не­та од­лу­ка да се тра­ге­ди­је у „Риб­ни­ка­ру” и Ма­лом Ораш­ју ис­ко­ри­сте за рас­плам­са­ва­ње по­ли­тич­ких стра­сти и бор­бу за власт. По­сле то­га ви­ше ни­шта ни­је све­то и са­да се ме­ди­ји у сло­бод­ном па­ду об­ру­ша­ва­ју у без­дан. Ако су ма­сов­на уби­ства би­ла под­ло­га за док­три­ну шо­ка као ме­ха­ни­зма за ис­пи­ра­ње мо­зго­ва узру­ја­ним гра­ђа­ни­ма, пад над­стре­шни­це је био по­ли­гон за док­три­ну об­ма­не сту­де­на­та и по­ште­не ин­те­ли­ген­ци­је. Обе стра­те­ги­је су по­зна­те од­ра­ни­је, али ни­је по­зна­то да су ко­ри­шће­не у мир­но­доп­ске свр­хе.

Шок иза­зван па­дом Ку­ла бли­зна­ки­ња омо­гу­ћио је Бу­шу ју­ни­о­ру да пре­ве­сла аме­рич­ку и до­бар део свет­ске јав­но­сти и на­пад­не Ирак. Цр­ве­на ар­ми­ја до­бар део сво­јих по­бе­да ду­гу­је „ма­ски­ров­ки”, од­но­сно об­ма­ни не­при­ја­те­ља, али у оба слу­ча­ја реч је о рат­ним опе­ра­ци­ја­ма.

Из­гле­да да је гра­ђан­ски рат о ко­јем бру­је „сло­бод­ни” ме­ди­ји за њих већ по­чео. Ме­диј­ска при­пре­ма је оба­вље­на, са­да са­мо тре­ба ре­гру­то­ва­ти до­вољ­но зом­би­ја ко­ји би у тај рат кре­ну­ли. Нај­на­о­штре­ни­ји су сре­до­веч­ни ми­ле­ни­јал­ци, по­ли­тич­ки вас­пи­та­ни у про­те­сти­ма де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог и на бај­ка­ма о ли­бе­рал­ним сло­бо­да­ма пр­ве де­це­ни­је овог ве­ка, али они не би да се од­рек­ну удоб­но­сти са­да­шњег жи­во­та. За­то „по­др­жа­ва­ју” сту­ден­те. Ве­ћи­на сту­ден­та не­ма на­ме­ру да жр­тву­је сво­ју бу­дућ­ност у име не­чи­је ро­ман­ти­зо­ва­не но­стал­ги­је и по­тро­ше­них сно­ва. За­то бе­стид­ни­ци под­сти­чу сред­њо­школ­це да они бу­ду пер­ја­ни­ца про­ме­не и ту­ку се по ули­ца­ма с по­ли­ци­јом. Ни то ни­је би­ло до­вољ­но па је пре не­ко­ли­ко да­на ба­че­на до са­да нај­срам­ни­ја по­ли­тич­ко про­па­ганд­на кар­та из­ву­че­на из ру­ка­ва де­чи­јег про­грам РТСа.

Тај по­тез је за­пре­па­стио чак и уред­ни­ке „не­при­стра­сних” и у по­ли­тич­ку ко­рект­ност огре­злих ме­ди­ја. Ка­ко је мо­гу­ће да се они ни­су то­га се­ти­ли? Зар да их Бу­јо­ше­вић опет пре­ве­сла и бу­де пр­ви ко­ји је де­ци из вр­ти­ћа дао пра­во да зна­ју све и да се по­ли­тич­ки из­ра­зе? На­жа­лост, то ни­ко ни­је озбиљ­но осу­дио, а мо­рао би, јер би деч­ји по­ли­тич­ко­про­па­ганд­ни про­грам тре­ба­ло тре­ти­ра­ти на исти на­чин као и деч­ју пор­но­гра­фи­ју.

Уме­сто да се ба­ви деч­јом по­ли­тич­ком про­па­ган­дом, јав­ни сер­вис би, кад већ до са­да ни­је, мо­рао да по­ста­не аре­на за дру­штве­ни ди­ја­лог во­де­ћи ра­чу­на о јав­ним и на­ци­о­нал­ним ин­те­ре­си­ма. То ни­је не­за­ми­сли­во. На­жа­лост, и та­мо се, под ра­зним из­го­во­ри­ма, у ко­ре­ну се­че сва­ка иде­ја ко­ја пре­ва­зи­ла­зи ни­во сплет­ке и лич­ни ин­те­рес. Али и од РТСа, као и од ФФ, иона­ко су сви ди­гли ру­ке, по­чев од оних ко­ји би мо­ра­ли да бу­ду нај­ви­ше за­ин­те­ре­со­ва­ни.

Професор на Филозофском факултету у Београду

ФОТО: С. ПЕЧЕНИЧИЋ