Како разумјети превирања у Републици Српској

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ/Политика

Да ли постоји тајни дил између Трампа и Додика који је договорен посредством Кристофера Ландауа и Жељке Цвијановић? Заменик државног секретара САД позвао је у Вашингтон српску чланицу Председништва БиХ упркос санкцијама. Вратила се у Бањалуку с америчком понудом за свог председника, видно задовољна, али и шкрта у информацијама о садржају разговора, односно понуде.

Била је опседана да каже о чему је конкретно била реч, али се одговор није могао добити ни на другој страни океана, у Стејт департменту. Ако не грешимо, тај дил је подразумевао обострану обавезу на дискрецију, а рок за одговор на понуду кратак.

Добра комуникација Цвијановићеве и Ландауа успостављена је још на обележавању 30. годишњице Дејтона, на којој је Рубијев заменик образложио Трампов заокрет у политици САД према БиХ.

„Начелно немешање у унутрашње односе, уз добру вољу да се сарађује са све три стране уколико су спремне на дијалог о реалним решењима, а не о трансцендентним идејама.” И у Сарајеву и у Бањалуци препознали су оно Додиково: или изворни Дејтон, или нови равноправан договор, или договорни разлаз, а не о јединственој Босни, за коју нису ни Срби ни Хрвати.

Рекло би се да је предлог прихваћен и да се нешто од договора управо остварује по систему уступак за уступак.

Након Додикове најаве да ће српске странке бојкотовати Шмитове ванредне председничке изборе и полиција уклонити бирачка места инсталирана од ЦИК-а, неке опозиционе странке ипак су пријавиле кандидате и тако бојкотовале бојкот. СНСД је био испровоциран да и сам кандидује свог. Али тај није био Додик, чиме је он практично прихватио одлуку ЦИК-а да нема право да учествује и предложио Синишу Карана за једногодишњи мандат до редовних избора, а у међувремену је своја председничка овлашћења пренео на потпредседника републике из реда хрватског народа.

Заузврат, САД су укинуле санкције Додиковом шефу кабинета, директорки РТРС-а и још двојици функционера, које су им биле наметнуте због учешћа у организацији овогодишње прославе Дана Републике, а то је, наводно, само почетак процеса десанкционисања руководилаца Српске, закључно са самим Додиком.

На тај начин САД су индиректно признале резултате забрањеног референдума којим је народ одлучио да слави баш 15. јануара, упркос забрани Уставног суда БиХ. Осим тога, пошто у парламентарним системима председник републике има више церемонијално-репрезентативну функцију, а стварни центар моћи је владајућа странка, односно њен лидер, бошњачко вођство, ОХР, ПИК, Брисел, Берлин пожурили су да пресуду по којој Додик више не може да буде председник републике прошире и на руковођење странком. Одговарајући папир наводно већ дуже време стоји припремљен за потпис на радном столу Кристијана Шмита, који је, по бонским овлашћењима, надлежан за арбитрарно тумачење спорних случајева, али он одбија да га потпише. Зашто? –Вероватно зато што и то спада у оно „америчко заузврат”.

А онда је НСРС донео шокантну одлуку да укине све своје одуке које су оспоравале бројне одлуке ОХР-а, односно лажног В. П. и Суда БиХ. Велики део тих одлука био је донесен поводом оних које су стизале из Сарајева, утук на утук из Бањалуке.

Тако су ове потоње у великој мери обесмислиле и оне претходне. Ипак, Додиково преношење овлашћења на потпредседника, кандидовање актуелног министра за будућег једногодишњег председника на превременим изборима, те напокон самопоништавање одлука НСРС, изазвали су конфузију у јавности Српске и недоумице у широј националној јавности: „Да ли је Додик поклекнуо?!” Из опозиције, а поготово из Сарајева, кликћу: „Додик је капитулирао!” „Додик је сломљен под притиском САД!” „Издао је Русију и приклонио се Западу”

Међутим, Жељка Цвијановић донела му је пошту из САД пре него што је кренуо на пут у Русију, где се задржао с Путином и без сумње разговарао о прекоморском предлогу, те га и прихватио. Након тога, Лавров је изјавио да је Милорад Додик за Русију и даље председник Републике Српске и амбасадор Калабухов је то лепо објаснио забринутим сарајевским новинарима. Наравно, ту компликовану динамику тајне и јавне дипломатије није лако разумети, а када су најзад и самог Додика новинари упитали да ли, коначно, јесте или није председник, он је езоповски одговорио: „За оне који ме прихватају као председника – јесам!” или „С Русима смо стратешки савезници, а с Американцима кредибилни партнери!” Срби, навикли на Додикову „запаљиву реторику”, не могу да га препознају, али његова посланичка већина ради као сат.

Поред Минића, Карана, Будимира и Жељке, која је већ дуже број два у врху, још једно ново лице и друга дама у Додиковој постави за прелазни период власти у РС.

Ана Тришић Бабић, као ни претходно наведене личности, није нова. Била је Додикова саветница за спољне послове још у његовом давном првом двогодишњем премијерском мандату, а онда наставила на разним функцијама у истом ресору. Пошто је МИП једно од четири надлежности које су и по изворном Дејтону заједничке, већи део међувремена провела је на дужности у Сарајеву као помоћник или заменик министара који су били Бошњаци или Хрвати.

У краћим интервалима опет је саветовала српског члана Председништва БиХ или председника РС. Због дугог боравка у Сарајеву и интензивне професионалне комуникације с високим и ниским агентима протектората сматрало се да је постала више нагодни дипломата него тврди борац за интересе Републике Српске.

О чему је реч? Као што у Влади Србије постоје министри који су, наводно, експоненти РФ, САД, Британије или Немачке, и чим се формира нова влада за београдским кафанским столовима започињу анализе ко ради за кога, којих и чијих је више, односно на коју страну се накривио неутрални Вучић, тако и међу Додиковим саветницима постоје проруски и прозападни, што не значи да ни речени министри у Србији, ни саветници у Српској нису сви добри патриоти и лојални своме председнику.

Додик, као и сваки вешт државник, мора да има људе преко којих на више страна размењује строго поверљиве поруке.

Трамп, опет, демонстрира Европљанима да око елиминације Додика нису успели да постигну ни консензус у ЕУ и да ни као осовина Берлин–Париз–Лондон нису били у стању да стану украј председнику Српске. Напротив, преко Шмита и уз асистенцију Суда БиХ, локалних и спољних потерница, само су постигли да БиХ узаври до ивице грађанског рата, а Додик им из тврђаве у Бакинцима шета до Београда, Москве, Тел Авива. Напротив, председник САД је без заседа, Сипе и Еуфора, покренуо деескалацију. Још једна Трампова миротворачка бравура:

Додик се помирио с одлуком ЦИК-а о расписивању ванредних избора без њега самог; споразумом с Хамасом прекинуо је инвазију Бибија у Гази; зауставио ратове Ирана и Израела, Пакистана и Индије; започео расплет у БиХ. Смјеши му се Нобел за мир за 2026, Српска га је већ за ову годину била предложила, а у Сарајеву се теше да он не зна да га је Федерација скинула. Ако се Путин договара с Трампом о Украјини, зашто не би и Додик о БиХ.

Русофилни Срби, а такви су, ако загребеш испод коже, готово сви, разочарани су Додиковом абдикацијом. Они најтврђи су згранути јер верују да би Руси за Додика послали „орешнике” на Сарајево и због Срба форсирали делту Дунава. Дабогда, али ваља и Српској и Додику преживети до тада. Могу ли омрзнути Американци с Трампом да окрену лист? Многи злослуте да ће бити као и с Дејтоном, да ће чим Додик више не буде председник кренути даље, да ће забрану проширити и на функцију шефа странке, подићи оптужнице због крађе шљива испред комшијске тарабе и орања трактором без возачке дозволе. Подсећају како је било с Радованом и Биљаном.

Жељка тврди да ће у другом полувремену Српска и њен капитен извести резултатски преокрет, повести гол по гол разлике. Да ли јој је тако обећао Ландау, од Трампа лично задужен за Босну и да ли ће у деескалацији пратити потезе Бањалуке? Ових дана, наводно, треба очекивати даље и масовније скидање санкција номенклатури Српске, а онда до краја године отказ Шмиту и повратак на изворни Дејтон, на чему ради Русија у СБ УН, САД се не противе, а Немачка је одсутна. Бошњаци су већ препознали опасност па на трагу Шмитовог неуставног закона јалово атакују на ОХР и ЦИК да Додику одузму и странку. Једино нису препознали да Српску сваким даном, у сваком погледу, све више неповратно удаљавају од БиХ.

Професор емеритус

ФОТО: Политика