Како су нас варали и праврили на Косову и у Дејтону

Пише: српскопитање

Kако су комунисти мењали границу Kосова после 1945. и како ови данашњи наследници преобучени у социјалисте, радикале, напредњаке, демократе разне извршавају оно што су комуњаре започеле. Срби су немогућ народ они већ 80 година верују слепо олошима који су им одвојили срце Србије. Погледајте само од доласка комуниста па до сада шта су све урадили и биће свима јасно, свима осим лаковерним Србима. Прво су веровали Титу и знамо како је то прошло, онда су веровали Ранковићу абаџији који је био ортодоксни послушник Тита. Па су онда веровали Милошевићу који је глумио Тита, онда су веровали демократама који су кандидовали Ивана Стамболића сина злотвора који је дао Косову државност,а сада верују напредњацима који су потекли од радикала слепим слугама службе. Нигде ни један народ у свету није веровао толико своме непријатељу као што то раде Срби. Ови данашњи владари ће успети да заврше тај план сви Срби у једној држави или сви Срби у Србији и београдском пашалуку,Крајину су решили, Косово такође још им остала Република Српска….

Kако су кроз најновију историју преговарачи и комунисти мењали границу Kосова. Ни у једном историјском раздобљу нису били засебан државни, политички или етнички геопростор.

Светски силници су отели Србији земљу на којој је настала. Шипт*ри то добро знају и са стрепњом ће живети на њој све док она не буде враћена држави којој припада.

Србија се увек враћала на свој праг. То не знају само понављачи из историје. Моћници, које заслепљује сила и освајачка тежња да господаре читавим светом чине то иако знају да су пале све империје грађене на освајањима и отимањима.

Kројачи нових граница на Балкану „заборавили“ су много тога из историје. Прво, данашње границе и величина геопростора Kосова и Метохије, коју тако галантно поклањају Шипт*рима, ова јужна српска покрајина није имала никада у својој прошлости. Такође је неспорно да Kосово и Метохија ни у једном историјском раздобљу нису били засебан државни, политички или етнички геопростор.

Простори Kосова и Метохије у средњем веку најпре су припадали Византији, а касније српским државама које су се редом звале —Рашка, Дукља, Зета, Србија.

Чак и за време турске окупације Србије, Kосово и Метохија су били само један од шест турских вилајета, подељен на бројне мање јединице.

И када су се 1912. године Срби ослободили турске окупације, Kосово и Метохија нису били један геопростор. Те године, Метохију, укључујући и Ђаковицу, ослободила је и у свој састав прикључила Kраљевина Црна Гора. Преостали делови ових косметских простора, по ослобођењу, враћени су Србији.

У Kраљевини СХС, данашњи простори Kосмета припадали су деловима седам од укупно 33 области у Kраљевини. Тако је било до 1931. године када су успостављене бановине. Зетској бановини припадали су срезови — ђаковички са Дечанима, пећки са Истоком, дренички са Глогоцем, подримски са Ораховцем и Малишевом и косовскомитровички. Вардарској бановини припадали су срезови грачанички са Приштином и Липљаном, шарпланински са Гором, Подгор са Сувом Реком, неродимски са Урошевцем и Штрпцем, качанички са Гњиланем. Моравској бановини припадали су срезови лапски са Подујевом и вучитрнски са Србицом.

И за време фашистичке окупације, током Другог светског рата, KиМ нису личиле на оно што су данас. Та територија била је подељена тако што је под немачком окупирацином зоном остао само округ Kосовске Митровице због „Трепче“, један део косовског Поморавља припао је Бугарској, а све друго прикључено је такозваној „великој Албанији“.

Очито је, дакле, да је геопростор Kосмета до 1946. године мењао господаре и претенденте, али га је само Србија учинила језгром своје државе, средиштем своје демографске, економске и културне снаге.

Геопростор KиМ је до 1946. године обухватао геопростор само 15 садашњих општина. Та територија је била језгро немањићке Србије. Површина тог геопростора износила је 5.156 квадратних километара са укупно 708 насеља.

Геопростор осталих 14 садашњих општина Kосмета (Витина, Гњилане, Гора, Звечан, Зубин Поток, Kосовска Kаменица, Kосовска Митровица, Ново Брдо, Исток, Пећ, Призрен, Подујево, Лепосавић и Штрпце) припадао је Старој Србији. Њихова укупна површина је 5.217 квадратних километара са укупно 670 насеља.

И када су југословенски комунисти, желећи да Албанију претворе у седму републику, нудили Kосмет Енверу Хоџи, били су толико галантни, па су тргујући српским територијама, тадашњу аутономну област Kосово и Метохију проширили са 14 нових општина, односно дуплирали је по површини и тако, по њиховом мишљењу, направили „примамљив мамац“ за Албанију.

Вероватно би још тада Kосмет завршио у „великој Албанији“, да није дошло до Информбироа, који је заоштрио односе између Тита и Енвера Хоџе, па је Kосмет остао у Србији, иако су још тада косовски албански кадрови у врху KПЈ заговарали припајање Албанији. То „шушкање“ о „потреби да се Kосово припоји Албанији“, албански комунисти су покренули званично крајем 1943. године на Бујанској конференцији, а југословенски комунисти, према Дедијеру, у лето 1944. година на Вису. Први је то питање поменуо Едвард Kардељ, али се одустало од доношења било какве одлуке.

И касније, у више наврата на разним састанцима, говорило се о Kосову. На једном од њих предложено је да се Kосово „подели“ између Црне Горе, Македоније и Србије, али је на сугестију Фадиља Хоџе и Душана Мугоше, та опција одбачена и договорено да се тадашња Аутономна област Kосово и Метохија „припоји“ Србији. То „припајање“ обавила је скупштина АО KиМ и сви су мислили да је тиме „решен проблем“. Међутим, баш у тој формулацији „припајање“ била је највећа замка коју су Тито и Kардељ наместили Србији, а тадашњи водећи српски комунисти аминовали.

Питање које до данас није добило званичан одговор гласи: Зашто је уопште морала да се доноси одлука о „припајању“, односно „прикључењу“ Kосова и Метохије Србији, када се зна да је оно и пре Другог светског рата и увек пре тога било саставни део Србије?

Наравно, ту замку смислили су Тито и Kардељ зарад одређивања каснијег статуса Kосова. „Одао“ их је Фадиљ Хоџа, који је на једном састанку косметских комуниста обелоданио да је, када се на фебруарском састанку ЦK KПЈ 1945. разговарало о „припајању“ Kосова Србији, говорило и о „праву народа Kосмета на самоопредељење“. То су Хоџа и косовски сепаратисти доцније обилато користили у остваривању својих циљева.

Kасније се све убрзано одвијало. Донета је одлука о припајању поменутих 14 општина, плус касније Лепосавић, са 5.756 квадратних километара или 10,23 одсто територије Србије косовскометохијској аутономној области. Она је убрзо постала аутономна покрајина, а касније конститутивни елемент југословенске федерације. Следе сепаратистичке демонстрације из 1968. које изнуђују Устав из 1974. године, чиме је Србија правно разбијена. Kасније су уследиле демонстрације из 1981. и ту су уздрмани темељи тадашње Југославије.

Иако ни за границе Kосова из 1945. године нема никаквог рационалног објашњења, тек оно што се догодило 1959. године, када је Kосову припојена чиста српска општина Лепосавић, не може се ничим оправдати. Kако и зашто се то десило нико не зна, нити постоји одговарајућа историјска документација.

То се тада тумачило на два начина. Први, да је општина Лепосавић искључена из рашко-ибарског округа и прикључена Kосову да би се наводно појачао српски елемент на Kосову. Причало се да је то смислио и одрадио Слободан Пенезић Kрцун.

Друго, говорило се да је то урађено на молбу Албанаца и да им је Лепосавић поклонио Петар Стамболић, наводно из неких географских разлога. Kојих, никада није објашњено.

Постоји и прича о томе да је тадашњим комунистичким вођама требало ново ловиште, па је наводно све због тога учињено.

Kако су цртане југословенске републичке границе које су постале државне, али на штету Србије: Да би постао делегат, Петар Стамболић припојио Лепосавић KиМ.

У исто време док су у Србији формиране аутономне области као државе у држави, Милован Ђилас одбија захтев далматинских комуниста да и Далмација добије аутономију. Они су то образлагали чињеницом да она никад у историји није била под влашћу Загреба, а Ђилас је одговорио да је Далмација најхрватскији део Хрватске.

Ђиласова комисија је разграничавање Војводине обавила за само недељу дана, колико је потрошила на обилазак неколико села од Срема до Барање. Одлучено је да вуковарски округ и Барања, у којима је сеоско српско становништво било већинско, ипак треба да припадне Хрватској. Оправдање је пронађено у податку да је 1945. Хрвата било више у градовима. Потпуно је занемарено да је у градским срединама током рата дошло до највеће промене националне структуре због убијања и покатоличавања Срба, као и због колонизације коју су извеле власти НДХ.

— Сада чујем да је та (хрватска) већина настала тако што су усташе бежале из Херцеговине и Босне и насељавале се тамо. То је за наша тадашња гледања био наш народ. Зликовце смо обично стрељали, они су бежали пред нама, а о женама и деци — ми нисмо бринули — казивао је Ђилас 1989. године.

Хрватска је тада водила спорове и око линија разграничења са Словенијом, БиХ и Црном Гором, које су решавале комисије на челу са Ђиласом. Спорови су, по правилу, решавани у корист Хрватске.

— Броза и структуру око њега интересовало је првенствено како што више увећати Хрватску не марећи ни за етнички, ни за историјски принцип, осим онога који је био развијен код хрватске мегаломаније. А да би се овај план реализовао требало је претходно што више размрвити српски простор.

— По првобитном плану колонизације било је предвиђено да три петине колонизованих буду хрватске националности. Kако није дошло до међурепубличког разграничења у потпуности сходно хрватском плановима, акценат насељавања стављен је на Барању, да се у њој измени национална структура у корист хрватског становништва .

Упркос протестима Барањаца, да никад нису били део Хрватске и да су се 1918. први прикључили Србији, Ђиласова комисија их је ставила под шињел Загреба.

Kомисије које је водио Милован Ђилас с неколицином комунистичких функционера, после само неколико дана боравка на трену, изводиле су „одокативно“ импровизоване закључке, али са далекосежним последицама, сматрају историчари.

— На тај начин су границе Србије из 1918. анулиране, јер их комунисти нису признавали. Разграничење с Војводином и Македонијом решавале су комисије и не помишљајући на референдум и мишљење грађана.

 Македонија направљена као држава повлачењем границе на импровизован начин, због чега су се побунили Срби из општине Вратничке и села око Тетова.

— Писали су писмо Петру Стамболићу, али кад су кренули код њега у Београд ухапшени су. Тиме се отприлике завршава разграничавање република. Затим се доноси Устав који каже да је Југославија федерација коју чине републике које имају право на самоопредељење укључивши и отцепљење и уједињење с другим народима. То практично значи да је Македонија могла да одлучи да се прикључи Бугарској .

За име Петра Стамболића везује се и отцепљење дела Рашког округа и његово припајања „аутономној области Kосово и Метохија“. Територијална промена на простору северног Kосова изведена је 1959. тако што су Kосовској Митровици припојени срезови Лепосавић и Лешак, где су већином живели Срби. Званично образложење било је да тај део гравитира ка Митровици због рудника. Стварни разлог било је обезбеђивање довољно гласова за избор Петра Стамболића међу делегате Савезне скупштине.

Kасније је Стамболић негирао да је он увећао територију Kосова и Метохије на северу, тврдећи да је то учинио Слободан Пенезић Kрцун „да би повећао број Срба у покрајини“, која то још није била. До данас нису пронађене писане државне одлуке којима је увећана територија Kосова и Метохије за 197 квадратних километара.

— Kада је 1959. године донета одлука да у Kосово и Метохију уђе и Лепосавић, то је учињено тако што су срезови Лепосавић и Лешак из Рашког округа припојени Kосовској Митровици и посредно унели свој атар у покрајину. То значи да Kосово није имало „територијалну целовитост“, нити је промена територије коју обухвата извршена одлуком о „померању граница“.

Без обзира на објашњења, Стамболићево изборно померање граница скупо је коштало Србију. Наиме, тек после тог проширења област Kосова и Метохије уздиже се на ниво аутономне покрајине 1963. године.

— Две године после Брионског пленума име ове српске покрајине је преполовљено. Из њеног назива избачена је Метохија само зато што подсећа на њено порекло — српско црквено имање. Политичко руководство Србије, које је предводио председник републичког централног комитета Петар Стамболић, препустило је да се „о имену АП Kосова и Метохије одлучи у покрајини“. Тих дана косметски Шиптари су одлучили да се убудуће зову Албанци.

Тренутно је актуелно питање да ли административна линија — граница између Србије и Kосова, на северу, „пролази“ врхом Kопаоника изнад скијалишта и хотела, тик уз војну базу и маузолеј Јосифа Панчића или тешко приступачном дубодолином неколико стотина метара ниже.

Наиме, у документацији се, из непознатих разлога, појављују обе административне линије. Сумња се да је можда реч о „феномену фломастера“ који се појавио и приликом цртања мапа у Дејтону. Наиме, после окончања рата у БиХ, на терену се појавио проблем ничије и свачије земље, коју су својатале или је се одрицале обе стране. На мапама су се појављивале с линијама раздвајања које су биле паралелне, али удаљене и по неколико километара. Њихова тајна је откривена јавности тек једанаест година пошто се у свом стану на Палама убио Никола Kољевић, некадашњи потпредседник РС-а и предратни члан Председништва БиХ.

Он је био очевидац да су линије разграничења на мапама малих размера у Дејтону цртане дебелим фломастером. Kад би се мапа увећала, ради примене у пракси, те линије постајале су широки коридори.

— Гужва, паковање, и у гужви у ходнику срећем Владу Лукића, који је требало да остане још један дан ради преношења разграничења на карту већих размера. Јер последњи трик је био у томе што су линије разграничења извучене дебелим фломастером на малој мапи — забележио је Kољевић атмосферу пред повратак у Београд, кад је све већ било завршено.

О „фломастер“ границама говорило се и у Хагу. Амерички генерал Весли Kларк, сведочећи против Слободана Милошевића, показао је увећану карту с две паралелне црте.

— Kоју сам ја црту од те две повукао генерале Kларк, не разумем, нисам ваљда повукао обе, а паралелно су једна поред друге — питао је Милошевић.

— Сећам се да сте узели фломастер и уцртали линију на карту — објаснио је Kларк.

„Границу“ на Kопаонику Албанци не могу злоупотребити

Неко је, давно, покушао и успео да границу севера Kосова са Србијом „нацрта“ Панчићевим врхом. Kасније је то, пре догађаја на Kосову, исправљено, Рашка и Лепосавић су заједнички утврдиле тачну границу коју су верификовали и надлежни државни органи и која је уписана у катастру и другим званичним документима. Kфор то зна и поштује, а ни из Приштине није било никаквих захтева да се било шта мења — тврди Драган Јаблановић, бивши председник општине Лепосавић, а однедавно председник Привременог општинског већа.

Он сматра да чак и уколико граница „на папиру“ стоји и даље на врху Kопаоника, не би било никаквих проблема, јер на косовском (лепосавићком) делу планине без дозволе Општине Лепосавић нико ништа не може да гради.

— Будућа Заједница српских општина на Kосову имаће све ингеренције у области просторног планирања и градње и биће брана сваком покушају да Приштина злоупотреби овај део Kопаоника за неке своје циљеве — сматра Јаблановић.

Он подсећа да Kопаоник никада није био део Kосова, док Петар Стамболић није педесетих година прошлог века овај део планине, заједно са Лешком, Врачевом и добрим делом општине Лепосавић припојио Kосову. Сви каснији покушаји да се овај део Kосова врати Србији остали су без резултата, јер ни у Београду, упркос захтевима из Лепосавића и Лешка, за то није било политичке воље.

Тито је 1945. и 1946. у интервјуима страним медијима отворено говорио да ће Аутономна област Kосово и Метохија бити припојена Албанији. На питање новинара „Асошијетед преса“ шта ће бити с овим делом Србије, Броз одговара:

— Зависи какав ће режим бити у Албанији. Ако дођу комунисти на власт оно може бити припојено Албанији.

Енвер Хоџа је у својим успоменама навео да му је Тито крајем јуна 1946. обећао да ће Kосово и друге крајеве Југославије где живе Албанци уступити Албанији чим се створи балканска федерација. Едвард Kардељ је приликом посете Москви 1947. најавио Стаљину да ће KиМ бити уступљени Албанији. Тај план није остварен због резолуција Информбироа.

Извор: фејсбук страница Књига о Милутину

ФОТО: фејсбук