Како је Вучић побиједио обојену револуцију

Пише: Зоран ЋИРЈАКОВИЋ

Тешко је онима који су претходних годину дана рушили Александра Вучића (Само)хипнотисани, половином новембра, су схватила да ни Хрка, спојем свог огромног личног бола и предиво великог једа, није успела да оживи њихову клинички мртву некрополитичку побуну „крвавих шака“ (и шапа). Годину дана касније, суочили су се са чињеницом да се апокалипса дешава само у њиховим главама.

Кровни разлог зашто нису победили је убеђеност писмених и свезубих студентиста, разних генерација, да овде важи „држава то смо ми“. Запад је поверовао, много више него поносно српски гласачи, да ће у Србији важити – Србија то су они.

Обојена револуција појам је пежоративан, име неаутентичног бунта спроведеног по западној вољи. Често се губи из вида да бунт може бити истовремено аутентичан и по западној вољи.

У тој првој револуцији (5 окт.) није било потребно ништа „фарбати“ и „закрвљавати“, како су у другој чинили обојени револуционари којима надстрешница није даривала довољно мртвих тела – главног некрополитичког горива. Тешко је наћи више бојену и обојенију револуције од ове. Она је, буквално, почела фарбањем шака, улица, тргова, и свачега још, у крваво црвену боју. Боја крви као боја победе некрополитичке борбе у име крви и за још крви. Храњена озверивањем Вучића, и свакога ко га подржава.

Са факултета коме би више пристајао назив „Факултети аутошовинистичких наука“, верују да је обојена револуција кренула да дави Вучића тако што дави Србију, Богостуденати су одиграли важну улогу. (Само)обожени нису поверовали само да имају право и дужност да сами управљају Србијом, већ и да су нови Кардељи. Наши „Лујеви“, мамина сунца која су, можда, дала понеки испит, нису закључили само да су измисли топлу воду, они су убеђени да су измислили воду. Међу „балванима“ о које су Студенти серијски саплитали, све док нису пали, не треба заборавити економисте – „распамењиваче“ као Ј. Бакића. Име није увек знак. Некада је карикатура.

Обојене револуције су, једноставно, покушаји да мимо избора, масовним протестима, у једном друштву буде успостављен либерални поредак какав постоји на Западу, или какав учесници те обојене револуције верују да постоји на Западу. Наравно обојена револуција има своје специфичности, као што су аутоколонијални „маратонци“, који су трчали и бицикларили ка Бриселу или ка Матијиној (културно) деконтаминираној ћерки.

Друга српска обојена револуција није успела, а  то је чињеница да постоји нешто још самодеструктивније од чињенице да лажете друге – када слажете себе – и поверујете у ту лаж. Бунт може да успе само ако убедиш себе у лаж. Посебно онда када стварност није на вашој страни – када крећете од канонаде лажи о Вучићевој Србији. „Лујеви“ су помогли Вучићу да их победи тако што су, бахати и (само)обожени, поверовали да могу некажњено да лажу – и друге и саме себе.

Истини за вољу, кардељевски „Лујеви“ ту имају једну олакшавајућу околност. Не би им било лако да победе и да су говорили истине.

Без џакова пара скривених у крагнама и капуљачама, и обавештајних прикљученија можда ни прва српска обојена револуција не би успела. Не знам да ли се у другој може говорити о џаковима пара, али то је мало битно. Није било одлучности Запада да постигне нешто битно више од тога да Вучића – што значи Србију – учини што слабијим.

Подсећам, поред самог Вучића, његове драматично потцењене вештине и интелигенције, важну улогу у његовом успону на инокосни српски трон, онај на коме су пре њега седели Милошевић и Тито, имала је чињеница да Запад не воли када овде треба да разговара са „Ми“ – а не са „Ја“. Уосталом и Милошевић, кога селебрити гуруи студентистичког култа поистовећују са Вучићем на начине који вређају интелигенцију бизона, био је у време Дејтона, стуб стабилности у региону.

Политичар Вучићевог калибра – од кога је питање да ли је у Србији икада било већег, на жалост обојених револуционара, наши грађанисти, велике естете, пршти пудер и док прде, чији се укус ваља испод пораза ове обојене револуције, стално бркају велико и лепо.Политичка естетика је овде ретко слушкиња успешне политике. Ако је успешна, политика је у Србији ружна – и онда када служи „најлепшим“ прдопудерашким циљевима, што одлично илуструје политички геније у Вучићу  је успело да убоде праву меру национализма у земљи којој је Запад забранио национализам. Ту је Вучићева прошлост важна колико и мера у којој се тај прошли „Вучић 1.0“ разликује од данашњег „Вучића 2.0“.

 „Лујеви“ су поверовали да су истовремено дубоко културални мађионичари и политички алхемичари. Они мисле да од Срба могу да направе неке културално безмирисне, православне или грађанистичке, кандиране Швеђане, како су склони да виде себе. Они верују да су на ђубриште историје већ послали, сем Едварда Кардеља, Платона и све до сада познате политичке праксе, не само револуционарне. На Вучићеву срећу, било је немогуће постати „корисни идиот“ Богостудената.

Кључни чиниоци српског културног обрасца, где, у буквално целом свету, није лако наћи оне који се спорије и теже мењају, упућују на важност вођа у српској политици.

Да, (само)обожени верују да историја почиње од њих. Богостуденти који су гостовали у „Утиску недеље“ су нам демонстрирали да ни ту не постоји дно. Лењин и Гарибалди у поређењу са гостима у чије се пркно серијски уметала Оља Бећковић, која је поверовала да је, од Луковићеве „Зоље“, израсла у крстарећу ракету.

Чињеница да овде нечега нема не значи да то овде може. И обрнуто. Политика која се заснива на потреби да буде изграђено оно чега овде нема, и игнорисано оно чега овде има, нема велике шансе да успе – сем у смислу силовања Србије и малтретирања њених грађана, које је студентистички култ спроводио годину дана, и само чека нову прилику да настави, и започне трећу српску обојену револуцију.

На судбину ове, која је поражена у новембру, утицали националистички „корисни идиоти“ да један број грађана препозна оно што није било лако видети, иако су многи то наслућивали. А то је централна лаж ових протеста – њихов тактички, празни национализам.

Српске заставе и иконе (и локнасти Исус) су истурене у прве редове протеста, да би прикрили њихову суштину – чињеницу да је њихова потка и срж била „евро-мајданска“, и са свешћу да, када желите да привучете русољубиви народ који је био жртва агресије „колективног Запада“, није паметно махати плаво-жутим заставама Украјине и такозване Европске уније.

Ипак, и даље не могу да препознам шта је било глупље. Да ли убеђеност да ће се довољан број Срба, оних који су спремни на све што буде било потребно, постројити иза нечега што не води вођа – „Он“. Или веровање да у Србији можете да спроведете обојену револуцију са локнастим Исусом и „Бин Његошем“ – где је, на несрећу Србије, најмањи од свих проблема да се кандидат за Штировник гади „Србијанаца“ више него Латинка Срба.

Оно што је кључно, а што националистички јавни интелектуалци који су постали Вучићеви „корисни идиоти“ нису желели, а можда ни помишљали, да кажу јавно. А то је да лажни национализам еуро-мајданске авангарде протеста није био само парадни. Уосталом, и Вучићев реалсрпски национализам је одавно постао истањен.

Над могућношћу да ова обојене револуција победи – а исто ће, прилично сам сигуран, важити и за следећу, трећу, ако је или када је буде – надвија се чињеница да поред велике, реалне, мале, мање и најмање Србије постоји и нешто што је мање чак и од титоистичке „уже Србије“ – а то је ефективна Србија.

Логика којом би ефективна Србија била успостављена, и зашто верујем да би била извесност да Вучић није победио, случајно српски „евро-мајдан“ камуфлиран тробојкама поноса српством, биће тема мог следећег текста. Та ефективна Србија би се „простирала“ од Дунавца на северу до Голије на југу. Или, од Палилуле до Ивањице.

За крај, ова обојена револуција се, можда још боље него у Украјини, огледа у Ирану.

С једне стране, идеолошки, она ми највише личи на идеолошки галиматијас који се сместио у иранску револуцију – која је преименована у исламску неколико месеци пошто је победила, мада пре него што је „појела“ своје левичарску децу.

Оно што може да збуни, поред различитог исхода, јесте чињеница да су фундаменталисти какви су овде грађанисти, у Ирану били исламисти, а да су овде националисти оно што су тамо били левичари – и једни и други су упорно копали свој „гроб“.

Код свих поређења, која ми не волимо и када су најбоља могућа, такав нам је културни образац, разлике између онога што поредимо су важне колико и сличности. Кључне разлике између Србије и Ирана су једноставне. Иран је у Азији, и НАТО му је само на једној граници. Србија је у Европи, и НАТО је одавно на свим њеним границама, сем једне.

Зато се овде никад не зна. Можда буде важило – трећа срећа.

ФОТО: скриншорт