Колона
Пише: Славко БАСАРА
Бјежали смо…
Војска је шпартала испред нас, не осврћући се…
Та 33 километра од Санског Моста до Приједора је најдужи пут којим сам јездио у сриједу од 17.30 до четвртка 08.30 часова. Чекали су нас Аркановци, шишали, одузимали оружје и враћали на фронт да гинемо!
У Приједору ратна „голотиња“, на тракторима избјегличка сиротиња.
Збогом Сански Мосте!
На данашњи дан, тачно прије три деценије, град на девет ријека је остао иза границе, тамо „њихов“. Док га поново не ослободимо. Остао је Шушњар на којем тепихе перу…
Остао је завичај, Грмеч који зна коме треба да трепери и пири…
Можда није ни важно…
Побиједио је СДС чврсто, те 1990. године. У нашем Санском Мосту.
У комшијском Приједору је доминирала СДА.
Данас је Сана турска, а Приједор српски!
Тако је то у нелогичној земљи у којој је некада доктор Младен Стојановић, баш на овим поднебљима „оперисао“. Оставио нејасноће, а погинуо у четничком Челинцу. Као херој!
Нека је Санском Мосту на здравље једина џамија са четири минарета у БиХ и сви зелени тротоари у некадашњој улици Вељка Миљевића.
Ако можемо да помогнемо нашој „браћи“, радо хоћемо…
Само да добијемо визу за Федерацију БиХ, даће Бог јурићемо је под шифром иностранатво.
Мостова има на Сани много, али је један Сански Мост.
Нека га тамо гдје служи и коме треба.
Живимо да опет „прошетамо“ њиме, али да нас нико не заустави на њему и затражи „аусвајс“.
Мостови имају специфичност да повезују људе, али је проблем када се сруше…
Сано моја, срећно ти у туђини до ослобођења!
Вратиће се, једног дана, колона…
Истим путем! Разликоваће се од оне која је одлазила…
Драстично!
Моја застава никад неће бити жуто-плава, моје су боје црвене и плаве уз помоћ бијеле.
Извињавам се што сам изворно фалсификовао боје.
