Ложач из Аушвица

Извор: Марко ТРИВУНОВИЋ/фејсбук

Чеда Петровић рођен је у селу Ливаде на Косову, у породици са десеторо деце. Његово детињство било је обележено сиромаштвом: босоног, без каиша да веже панталоне, чувао је туђу стоку за парче хлеба дневно. Тај сурови почетак живота био је само предигра за оно што ће уследити.

Са осамнаест година, 1941, прикључио се Партији и постао партизански курир. Да би прикрио своју улогу, радио је као црквењак, знајући напамет све молитве и обреде. Али 1943. године, након провале, балисти су га предали Немцима. Утоварен у сточне вагоне, прошао је кроз Италију и Француску, а после инвазије у Нормандији, Немци су га евакуисали у Аушвиц.

По доласку у логор, Чеда је изгубио своје име. Добио је број 182157, урезан мастилом на кожу. Тај број постао је његов идентитет, нешто што је морао да зна напамет, чак и у сну.

 Његов задатак био је један од најстрашнијих: гурао је колица са лешевима до пећи и убацивао их унутра. Сваког јутра, пси су их будили, а пред њим су стајале гомиле тела – мушкараца, жена, деце. Пећи су радиле непрестано, седам у низу, пунећи се и празнећи у ритму индустрије смрти.

Чеда је постао део машинерије која је уништавала људске животе. Сортирао је кости, косу, накит, остатке који су остајали после спаљивања. Мирис људског тела које гори, како је сведочио, био је гори од мириса запаљене гуме. У том свету, човек је постајао материјал, прах који се просејава. О тим страшним тренуцима, Чеда је оставио речи које и данас парају душу:

„А знате ли како је то кад се човек спаљује? Ми смо са маскама радили и ништа горе на свету не смрди него човек кад се запали и гори – горе је него кад гума гори. А кад се стави њих десет у ону пећ и кад се упали, пећ почне да пуца, хоће да експлодира. Цела она пећ почне да се дрма и дрхти.“

Али није био само мирис оно што је ломило човека. Био је то призор деце, преварене кутијама гриза, затворене у гасну комору:

„Неће дете да се одвоји од мајке, али мора. Мајке су отерали у бараке, а децу у једну собу и сваком су дали по једну картонску кутију гриза. А та соба је у ствари била гасна комора… Ето видите, бацати децу – то је било срце да ти препукне.“

И најзад, слика која остаје као вечна опомена:

„Када смо сакупљали лешеве из гасних комора, једном смо нашли живог човека. Сигурно је био близу врата јер је имао кисеоника. Кад се он освестио и видео нас, почне да бежи… На крају смо га ухватили. Остао је жив и почео је да ради с нама.“

Три реченице, три крика из пакла, сведоче о томе да је Аушвиц био место где је човек постајао број, прах, али и где је понекад, чудом, живот ипак остајао.

Једног јутра, уместо пса који их је будио, зачула су се звона и топови. Стража је нестала. У логор су ушли Американци, Руси и Енглези: „ … И уместо њих долазе амерички и руски џипови и нека енглеска војна мисија. Сви улазе у логор и вичу: ‘Давај братко! Давај!’ А на тим џиповима оне беле петокраке. Изводе нас из барака, а ми бежимо назад у бараке јер не знамо шта се дешава, мислимо да хоће да нас стрељају на кругу”. Логораши нису веровали да је слобода дошла – толико су били навикнути на страх да нису смели да изађу из барака.

Чеда је, међутим, остао човек без страха. Младост му је дала снагу да издржи. Његова мисао била је једноставна: једном мора да се врати кући.

После Аушвица, пребачен је у Француску, затим Италију, па бродом у домовину. Родитељи су га чекали у Ливадама, али рат за њега није био завршен. Још две године гонио је балистичке банде по Косову као припадник снага безбедности. Радио је као милиционер, а у пензији се посветио баштованству у селу Умчари.

Извор: Аудио снимак исповести Чеде Петровића: Архив Симић

Илустрација: Чеда Петровић 1984. (Фотографија Драгана Симића)