Манастир Крстова Гора — духовни центар који расте у Теслићу

Извор: СПЦ

Крстова Гора, 30. новембар 2025 — „Једини који може суштински и истински помоћи човеку јесте Бог. Крст је символ страдања, али и Васкрсења, и зато је ова гора посвећена Богу“, поручио је митрополит зворничко-тузлански Фотије у својој данашњој беседи у Манастиру Крстова Гора. Он је истакао да је манастир „дом Божији у коме светитељи бдију, слушају молитве верника и штите народ“.

Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас, у недељу XXV по Педесетници, 30. новембра 2025. године, Свету архијерејску литургију у Манастиру Часног Крста на Крстовој Гори код Теслића.

У порти светиње митрополита је дочекао теслићки парох протојереј-ставрофор Недељко Анђелић, заједно са архијерејским намесником теслићким протојерејем-ставрофором Миладином Вуковићем, свештеницима и ђаконима.

Високопреосвећеног је поздравила и монахиња Серафима, која је на овом истом месту ове године, на празник Педесетнице, примила монашки чин одјејанија расе, као прва монахиња овог новооснованог манастира.

Сабрању су молитвено присуствовали и градоначелник Теслића Милан Миличевић, као и Далибор Панић, генерални секретар Владе Републике Српске, који су својим присуством дали подршку даљем развоју ове духовне оазе.

У беседи је митрополит подсетио да је Крстова Гора од самих почетака била молитвено место, а да је подизање великог крста и изградња манастира плод саборног труда свештенства, верника и добротвора. Позвао је народ да долази на Свету Литургију, да духовно узраста и да помаже наставак изградње манастирског комплекса.

-Човек који гради Цркве показује да воли Бога. Тако су радили наши свети преци… и ми смо позвани да наставимо њихов пут – поручио је митрополит Фотије, благосиљајући народ и пожелевши да ова светиња постане још снажнији духовни центар за цео теслићки крај.

БЕСJЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА

Часни оци, уважена сестро Серафима, настојатељице овог манастира, господине градоначелниче, уважена господо, сарадници његови и сви други који сте данас дошли у ову светињу Часнога Крста, да се Богу помолимо, да изнесемо своје муке пред Господа, своја распећа и своја страдања, и од Њега очекујемо помоћ. И заиста, једини који може суштински и истински помоћи човеку — то је Бог.

Многе ствари у животу ми доживљавамо неочекивано, врло често. Нешто кад се испланира, не буде то то. Али ово овде место, свето на коме стојимо, управо је тако једно место. Ја сам неколико пута долазио и раније овде и причали смо са свештеницима да овде треба да никне један духовни центар, један манастир. И то је било, онако, у неким причама, „припремама“ како бисмо ми рекли…Али дође време, и даде Бог да се овде људи постепено подигли крст који је символ наше вере. Крст је символ страдања, али и Васкрсења. Дакле, ту је он постављен да ову гору обележи и да она буде посвећена Богу и Господу нашем Исусу Христу. И раније су, изгледа, овде биле, колико смо чули, такозвана „масла“ су читана, молитве за здравље, за благослове. Дакле, било је молитвено место и раније. И тако је Бог некако припремао да се овде роди овај манастир. Свако од свештеника, да их не помињем поименце, дао је свој допринос да се подигне тај велики крст. Па и ова црквица, овде Часног Крста. И све ово около — свако је свој прилог давао у време када је ту служио и доприносио. И мало по мало, то је тај саборни рад који постоји у Цркви.

И ми живимо од Светих отаца који су се борили са јеретицима из првог века, па другог, па трећег. Чувени Никејски сабор који се много ових дана помиње, видели сте на телевизији. Покушава се вратити то јединство — изгубљено јединство — једне, свете, саборне и Апостолске Цркве. Само што, по процени многих богослова, истинских духовника, то није могуће на тај начин. Али о томе сада не бисмо.

Дакле, тад смо некако одлучили да овде, на овоме месту, буде подигнут манастир. Тако је дошло до разговора са свештеницима. Ја сам писао Светом Архијерејском Синоду, и Синод је благословио да овде буде место посвећено Богу на посебан начин. Бог је свуда присутан, али у својим манастирима — као у својој кући, у свом дому. И светитељ, коме је посвећен храм, да тако кажемо, то је његова кућа на земљи. Они ту буду и бдију, штите, и слушају уздахе и молитве верника.

Када је било монашење сестре Серафиме овде ја сам рекао: „Па ово је као да се догађа нешто што се целе године чека.“ То је било први пут — да се овде једна искушеница замонаши и постане монахиња. Било је 200–300 људи. Видите колико је данас. Кад смо долазили, мислио сам да идемо у неки манастир на Фрушкој гори, који већ постоје 200–300 година, па се народ окупља, као у Крушедолу, Хопову…А ово је брзо постало тај центар. И то је добро — значи да је било потребно овом народу. И даће Бог да буде изграђено, дограђено, обновљено — фреске које недостају, да се насликају. Ако буде потребан нови конак, правићемо га. Све ћемо постепено, једно по једно градити, и ову светињу украшавати, да себи створимо дом духовни, дом Божији, дом молитве, дом нашег сабирања.

Срби су око светиња доносили најважније одлуке у историји — док је Бог помагао, како је то народ знао да каже. Касније, кад се то одвојило у неке скупштине, у неке градске установе — то је друга ствар. Не љутите се, молим вас, што то кажем, али овде су излазили пред Бога, узимали благослов, били пошкропљени светом водицом за просветљење ума. Просветљење ума! Човек мора бити просветљеног ума да би могао разумети ствари овога света, а још више оно што је дубље. Онај који треба да води народ — он мора бити спреман да га води и кроз пустињу, и кроз беспућа, и на Косово наше равно, да се боримо не за земаљско, него за Небеско царство, као што је радио цар Лазар. То је наша путања, нас Срба. Хвала Богу, враћамо се својим светињама, не дамо их. Не дамо их у руке онима којима не припадају, који их нису градили, који их не воле. Говоре да на Косову има нека косовска културна баштина у оквиру које спомињу и цркве. Ниједан Албанац није цркву градио. Могао је рушити, али градити — није. Видели сте оне страшне слике кад неки младић на цркви ломи крст. То је обишло читав свет. А кога је то од великих, који одлучују у овом свету, дотакло? Никога. Они су далеко од тога. Кад Срби страдају, о томе се не говори. О нашим страдањима, о нашим логорама, о нашим уништеним манастирима — пише се на маргинама. А кад страдају они — онда су то насловне стране. И тако иде та логика, тај курс већ вековима. Али то није оно што ће бити на Суду Божијем. Није то коначни суд. Коначни суд ће бити кад Господ Христос други пут дође и свакоме да по делима његовим — и појединцима, и државама. И државе су један организам.

Неко је, на пример, питао старца Пајсија Светогорца. Он је говорио да ће доћи до сукоба Турске са једном великом империјом и да ће бити подељена у најмање три дела. Један део, Анадолија, ће остати Турцима, то је њихова матична земља. Други део — Курди, ће направити своју државу. А једни ће се вратити у хришћанство, у Православље — јер ће се сетити да су били Грци, Словени, или српског порекла. И онда ће, ако Бог да, Света Софија, која је данас на силу претворена у џамију, поново бити наша црква — као што је и била од шестог века. И питао су га још: „Зашто тако?“ Старац каже: „Та држава је учинила многа зла, многе злочине, и дошло је време да Бог учини своје.“ Божија правда је спора за наше очи — али достижна. Бог неће закаснити.

Такође, неће, појединим, успети да од својих малих стратишта направе милионске логоре, а наше милионске логоре да прикажу као шеталишта и паркове. Неће им Бог дати, а ни историја.

Најважније је да ми Срби знамо којим путем треба да идемо. Наш пут је пут Богочовека, наш пут је пут борбе за Небеско царство — то је пут Косова. Наш пут је пут Светог Саве, који нас води својим животом, постом, молитвом, подвигом и светошћу уским путем који води у живот вечни. То су наши путеви. А ово друго — те странпутице — то није наш пут.

Зашто то говорим? Зато што је то највише што можемо остварити. Не могу бити задовољан да дођем до трећег разреда основне школе и кажем: „Доста је.“ Мора човек да напредује. Тако је и у духовном животу. А врхунац духовног живота у Цркви јесте обожење личности — кад се неко сједини са Богом и Светима. То је могуће у Светој Литургији, где се причешћујемо и сједињујемо са извором живота — Господом нашим Исусом Христом, са Светом Тројицом. Тада постајемо храмови Свете Тројице и Црква Бога Живога.

Да вас не бих замарао, браћо и сестре — хладно је. Дај Боже да се што пре заврши ова светиња, да сви помогну колико могу. Имамо много тога у нашој Епархији тузланској. Хвала Богу — ничу светиње, ничу Цркве, а онда ће Бог дати благослова. Човек који гради Цркве — показује да воли Бога. Такав је био Свети краљ Милутин — 40 цркава је подигао за 40 година власти. А шта су многи данас учинили за своје године? На општу корист народа? Данас је то све, на жалост, у искушењу — приватлук, интереси.

Желим оцима, који су највећи терет изнели, оцу Неђи и оцу Миладину — замолио сам их да помогну — и сестри Серафими, која ће, уз Божију помоћ, прикупити сестринство и која ће преузети обавезу да води ову светињу и да се боримо. Тако је увек било.

А ви — Бог вас благословио. Долазите у ову светињу, молите се Богу, чувајте се свега што није добро и благословено. Што Црква не благосиља — то није добро, нарочито за нашу децу. А што благосиља — то је добро и благословено. Тим путем да идемо.

Живели, Бог вас благословио и свако добро даровао.

ФОТО: СПЦ