Матија Бећковић је на комеморацији Бранку Ћопићу открио прави разлог његовог самоубиства

Извор: Стил/Телеграф

Матија Бећковић је на комеморацији Бранку Ћопићу открио прави разлог његовог самоубиства: Беседа која се препричава и данас

-Јавну смрт Бранка Ћопића (у по бела дана на највећем мосту у центру главног града) као да смо сакрили од себе. А он као да се склонио од онога што нас чека – завршио је беседу Матија Бећковић

Вања верује у моћ речи, али и у моћ тишине. Верује да добра прича не мора бити гласна – само искрена. Уредница Стила зна да је доброта једино чему треба да се тежи, а мото јој је стара народна пословица која каже „Ако кантар не ваља, ти буди исправан“.

Вања је завршила мастер студије комуникологије, а на Стилу је од самих почетака овог wеб портала где је окупила групу изузетних новинара који за себе воле да кажу да су мала породица.Вања Миленковић

Пре 41 годину, тачније 26. марта 1984. године, Бранко Ћопић се последњи пут прошетао Београдом, дошао до моста и скочио у смрт. Иако никад нису откривени тачни разлози његовог самоубиства, сумња се да није више могао да подноси притисак од стране власти на чијем је тапету био деценијама. С друге стране, сметало му је што нема слободу говора, те што се вага свака реч коју изговори, а поготово напише.

Матија Бећковић је говорио беседу на посмртној комеморацији и у тој беседи најбоље је осликан разлог Бранковог самоубиства.

Ево шта је том приликом рекао Матија Бећковић:

„Чиним оно што сам мислио да нећу, пишем о ономе о чему се не пише, говорим баш оно што је требало избећи. Дирам у рану. Тако нешто није се нигде никада догодило. Најчитанији и најомиљенији писац, најпознатији лик, најстарије дете наше земље, најздравији син српског језика, најдужи смех Београда – Бранко Ћопић, кренуо је из куће у своју последњу шетњу.

Сви су га препознавали, ретко се ко није окренуо за њим, многи шешири су подигнути да га поздраве. Нико није знао куда се запутио. А запутио се на последње место, последњих људи који немају ништа од онога што је он имао. А они су надирали у супротном правцу: у битку за хлеб и кров над главом.

Пријатељи су знали његове последње бриге: да неће имати за кирију и за хлеб, да ће му запалити кућу, и отерати га на робију.

А био је последњи који је имао разлога да брине за себе. Али је бринуо како ће преживети Николетина Бурсаћ, Јовица Јеж, Јовандека Бабић, Вук Бубало, Пепо Бандић, Станко Веселица, и толики други које је довео на свет. Бранко Ћопић није имао друге деце. Била је то брига мало тежа од оне Балзакове: за кога удајемо Евгенију Гранде?

Свет за који се осећао одговорним раздешавао се на његове очи. У њему се више није могао снаћи ни нови Штрбац, звани Николетина, ни домислити ниједан ум, ма колико се правио луд, ни спасити душа макар укривена у стотине кожуха.

У туђем свету помео се и Бранко Ћопић. У једно време које је надмудрило Давида Штрпца.

Онај који је признавао да је кукавица, а написао „Јеретичку причу”, онај који је назван лажовом, који је први рекао истину.

Избио је из њега страх који је морао избити. Страх, али какав? Ко на његовом месту још негде на свету страхује такве страхове. Веровао је да су му за највећу кривицу и неопростив грех узели посету Христовом гробу. Ту су га уочили и против њега се уротили органи гоњења целога света.

Једног поподнева, седећи у свом удобном стану у главној улици наше престонице, у обиљу, међу књигама и дипломама, поред своје бисте, поверио је својој жени ваљда најгору слутњу:

-Мене ће, изгледа, стрељати!

Нешто раније је из писма Зији Диздаревићу провирила џелатова капуљача.

-По хладној јези која им претходи осећао је да ће доћи по њега и одвести га незнано куд.

Стрељање Бранка Ћопића је призор којим је крунисан наш век. Да би предухитрио смрт са косом, ноћне и дневне вампире, што су почели да се „роте у свом стијешњеном свијету” чим је завршио своју „Златну бајку о људима” сишао је на мост. Онај исти мост под којим је, кажу, непознати дечак испод Грмеча преспавао своју прву ноћ кад је стигао у Београд. Челом на бетон. Онај за кога се то никад није ни мислило. Круг се склопио и смањио: као да у међувремену није ништа било.

Смрт Јесењина и Мајаковског је потресла свет.

Јавну смрт Бранка Ћопића (у по бела дана на највећем мосту у центру главног града) као да смо сакрили од себе.

А он као да се склонио од онога што нас чека.“

ФОТО: фејсбук