Монахиње – чуварке достојанства жена

Пише: српскопитање

Разговор Марије Кунчер са Митрополитом Амфилохијем у манастиру Манасија 1990. године.

-Ваше високопреосвештенство, постоји ли предност женских манастира над мушким?

Владика: Предности има у смислу специфичности. Мушки манастири имају своју улогу, историјску, себи својствену а опет женски манастири имају своју улогу која јe незамењива, уосталом то је у самој природи мушког и женског пола. Бог је тако удесио да постоји узајамност и самосвојност изузетно битна за људско постојање на земљи. Свако има неки свој дар, своје призвање, битно је да живи сагласно том призвању и да умножи свој дар.

-Да ли се посвећује више мушкараца или жена?

Владика: Има се утисак да је жена пријемчивија за посвећење, од памтивека, од првих времена, од Христових времена, премда историјски гледано то није увек и правило. Некада је било веома мало женских манастира, нарочито у преломним периодима, када су ратови и окупације; тада се жена повлачи у породицу или тајно живи у поcвећењу Богу. Такав јe случај био новије време у Русији. У Русији је било до револуције на десетине хиљада монахиња, било је манастира и са по шест стотина монахиња. После револуције они су сведени, споља гледано, на ишчезнуће, што не значи да их није било. Сада се показује да их је било без прекида али, оне су биле промениле споља начин свог живота. Живеле су две – две по градовима, обучене као мирјанке, радећи обичне послове. Живеле су и по колхозима а имале су своје духовнике који су их тајно обилазили, и тек сад, полако, оне се јављају. Сада је читав низ манастира у Русији поново обновљен а међу њима и многи женскиманастири. То је, додуше, био случај у Русији и са мушким манастирима. Код нас у турско време женски манастири скоро као да су ишчезли, све негде до почетка овог века. Но, било је увек девојака, жена, које су се посвећивале Богу, али су оне живеле, или негде при мушким манастирима појединачно, или су живеле по својим кућама прикривене, облачећи се као и све остале обичне жене. Тек у прошлом веку су се, да тако кажем, појавиле јавно. Била је чувена Стака Скендерова у Сарајеву, мати Катарина у Пећи која је и основала прву женску школу код нас. Први женски манастири појавили су се у Македонији, у Калишту, 1912. Међутим, обнову нашег женског монаштва донео је долазак руских монахиња после револуције. Из Русије су дошли читави манастири, по двадесет, по педесет сестара. Примљене су овде код нас са љубављу, дати су им манастири, а онда су им и наше девојке прилазиле. Такви су били манастир Хопово, Кувеждин, да поменем само неке од њих. Ево овде у Манасији мати Параскева, она је руска васпитаница, одрасла је уз њих, зато је овде појање сестара, по много чему, блиско руском црквеном појању. Тако је долазак руских монахиња од изузетног значаја за обнову нашег женског монаштва.

-Који су основни мотиви младих девојака да се одрекну неких удобности овог света и да приђу манастиру?

Владика: Знате, то је, ја бих рекао, оно што је у природи сваког бића, а поготову женског. То је спремност на жртву. Жена има у себи тај порив да се жртвује. И није случајно да је од памтивека било младих душа које су хтеле, желеле и често успевале, да жртвују у потуности себе за нешто што јe велико, да се принесу Богу и ближњем на дар. Мислим да јe то основни, онај најдубљи мотив.

-А да ли су оне, пре одласка у манастир, стекле неко широко, опште, образовање?

Владика: Ми смо били земља, до скора, рурална, или како се то обично каже, сељачка земља, тако да је и број наше интелигенције био веома мали, отуда у манастирима ми је нисмо имали, поготово у женским. Било је увек образованих сестара, али већина то није била, јер су то углавном била деца из честитих сељачких побожних породица. Између два рата, а и после рата, био је код нас значајни духовни покрет који се назива богомољство. Многе девојке и младићи из тих породица, па и читаве породице су после рата одлазиле у манастире. Тако да, благодарећи том покрету ми данас имамо обновљене манастире у Србији и шире. Данас је све више и девојака са вишим и високим образовањем које постају монахиње. Интересантно је да у кризним периодима жена, иако се сматра да је слабија по кову, она је, у ствари, отпорнија. То се код нас овде показало поготово кад се тиче вере. Смањен је после рата број мушких манастира, и као по правилу, сви обновљени, из темеља. Ево примера манастира Манасије, процветао. Ту сестре сву своју љубав улажу у светињу, у неговање, обнављање оног природног што жена носи у свом призвању. Жена је кућеница и кад је у манастиру, као што је и кад је у породици. Не почива кућа на земљи него на жени, то је стара, прастара изрека, она се и овде показује.

-Жена је стуб куће, каже се још у народу. А како градити тај стуб, да кућа буде чвршћа и лепша и пород здравији? Шта чини Црква? Шта чине манастири да се гради свест жена и ван зидова манастира? Рекла бих, да велики број жена, у обичном свету, и поред многих благодети које имају око себе, да осећају неко духовно незадовољство, које се, наравно, преноси на децу, на укућане и често долази до разноразних размирица. Како градити породичну хармонију, шта учинити да та ћелија савременог друштва буде савршенија?

Владика: Познато јо из историје да су манастири играли, итекако велику улогу васпитању народа и то на један ненаметљив начин, такорeћи, функционалан. Шта под тим подразумевамо? Народ се окупљао око манастира. Они који су живели у манастирима, било да се ради о монасима или монахињама, зрачили су самим својим присустом и својим примером. Устројсто и начин њиховог општежитељног живота било је одувек устројство једне узорне породице где се све одвија по једном реду, где млађи увек слуша старијег, где постоји узајамно поштовање, спремност на жртвовање једног за другог, где се сви труде да се искорени све што разбија заједницу, било да је то нека страст, било какво зло, или завист, или сујета, или самољубље. Све је то нешто што је вeћ унапред у манастиру искључено. Наравно то не бива преко ноћи, људи су свуда људи, они носе себе са свим својим манама и недостацима, али ту у манастиру постоје предуслови да се створи једна истинска, чиста, људска заједница, несебична. И природно је да људи који су долазили у контакт са таквим заједницама да су и они попримали много шта од тога, гледајући оно што се тамо ради и како се ради; једноставно су се ту учили, па онда то преносили на своје породице.

-Опростите што Вас прекидам, али чини ми се да и јесте проблем у томе што је у овом времену, нашем, до сада, мали број људи долазио да се угледа на живот у манастиру?

Владика: Зато што су безбожници, нарочито после рата, свим средствима одгонили људе од манастира. На њега је гледано као на место мрачњаштва. То је било једно време које ја називам шизофреним временом и које је дало и шизофрене плодове, То време је скоро разбило породицу, уништило то свето заједништво. И сада је неопходно вратити се и породици, али, онда се вратити манастирском опшитежићу које је вековима васпитавало и човека и породицу за један нормалан начин живота.

-Било је одвраћања од манастира, кажете, а шта мислите о савременим медијима, о телевизији, на пример, која доста времена посвећује гледању у длан или разним пророчанствима? Иако сада долази полако неко време враћања нашој религији, зашто се још не виде програми који на прави начин говоре о њој?

Владика: Сматрамо да се ту нешто мора учинити. Пре свега то умногоме зависи од Цркве, од обнове вере, мисије у народу. И једно друго опет умногоме зависи од друштвене заједнице: колико ћe она омогућити Цркви да дела свој посао који jе делала вековима на народној души. A онда и од тога колико ће масмедији дати простора правим садржајима. То што у народу постоји сујеверје, показује да постоји глад у народу за духовном храном као и многа недоречена питања у његовој души. Људи који то раде (гледају у длан и слично), они често, некад из интереса, а некада можда из добре намере, приказују ставри које суштински, уместо да помогну народу, они га ynpопашћавају. Ту треба и њих васпитавати, јер ако не васпитавате правим духом, и оне који воде масмедије онда не можете од њих очекивати да они, преко масмедија, нуде праве садржаје. Тако је то једно за друго везано.

-На телевизији се најчешће говори о изгледу жене а оно духовно о којем сте Ви данас тако лепо говорили у цркви, о том огледалу се ретко говори, или оно не долази пред женске очи, пред очи великог броја жена?

Владика: То је велики проблем модерне цивилизације, она манипулише тим спољашњим ефектима па тако оповрши човека. Бојим се да жена никад није била толико унижена колико данас. Она је постала инструмент људских страсти. Унижено је материнство, унижено је девичанство, унижена је женина унутрашња лепота на којој почива свет а коју жена по својој природи од Бога даној носи у себи. Она управо губи своје изворно, исконско достојанство, а све у име спољашње лепоте. То је један од великих проблема модерне цивилизације као такве, и у том погледу, жена као монахиња је носилац, сведок најдубљег достојанства којем је Бог обдарио женско биће. Она је сведок о времену, превртљивом и пролазном. Она се без прекида труди на унутарњем украшавању своје душе и кроз то на обликовању себе, оног изворног у својој природи, девичанства и духовног материнства. Ево, рецимо мати Параскева: она је данас овде мајка свих нас. Она је могла као здрава, честита сељанка, да се уда, роди децу, да има своју породицу. Међутим она је ту малу породицу заменила једном огромном породицом, то своје од Бога дато материнство она је преточила кроз девичанство у духовно материнство. Ево, данас председник опшитине Деспотовца и он се према њоі понаша као према мајци, jа исто таква осећања имам према њој. То су велике ствари. Људи споља појма немају шта то значи. А то је оно што она носи као мајка, као сестра, као човек који чува светињу, целомудрије бића и то у једном подивљалом свету. И у томе је улога женског монаштва, огромна, на дубљем плану постојања. На невидљив начин дејствује тихо, смерно, присуство жена се ocеhа на сваком месту. Она сабира око себе, скупља, гради као радилица као матица у пчелињаку. Жена природно зрачи, она не може да остане без трага, не може да остане без плода.

-Да ли мати Параскева и жене у манастиру oceћajy потребу да помогну великом броју жена које су ван Цркве, ван манастира. Познато јe да се веома много жена обраћа психијатрима за помоћ у тренуцима разних криза душевних. Да ли манастир нуди неку врсту савета, може ли се у њему наћи благотворни лек?

Владика: онај ко бар мало зна манастире изнутра зна да је сваки од њих, на свој начин нека мала болница која тихо дејствује и исцељује. Пре свега, манастир је, као и Црква, болница за све нас. Уверен сам да би мати Параскева могла да нам исприча стотину примера жена које су долазиле да је питају за савет. Бројне душе се окупљају око сваког манастира. Да су наши манастири били у могућности да се сами више посвете тој духовној страни, онда би били још ефикаснији. Међутим манастирима је одузета земља, остали су без ичега, били су под сталном присмотром, у страху од гоњења. Надамо се да hе нова влада и држава ту помоћи, да се олакша манастирима са материјалне стране, онда ћe моћи и монахиње и монаси да се истински посвете духовном делању, а то ће онда имати, итекако, огромног утицаја и на средину у којој се налазе.

Објављено у књизи ”Подвижнице Христове љубави” у издању ”Светигоре” и ”Свевиђа” 2009. године.

ФОТО: Јован МАРКУШ