Мучење свештеника Јована Д. Поповића, пароха цркве макрешанске
Пише: М. СТОЈАДИНОВИЋ
У децембру 1916. године Аустроугари су због сакривене пушке у звонику цркве у Макрешану ухапсили свештеника Јована Д. Поповића. Мучен је да призна да је сарађивао са комитама.
Осудили су га на смрт вешањем. Али, црквењак Лазар Ђурић Вукојевић који је живео и радио у Макрешану преузео је одговорност на себе. Он је признао све, како би спасио свештеника Јована.
Како су их саслушали, свештеник је одговарао да не зна откуда је пушка у звонари, а звонар Лазар да не би страдао свештеник и цело село, одговорио је, да је пушку сакрио он, јер му је успомена.
– „Зашто си је крио,“ – упита судија – „кад си знао да се за ово дело казни смрћу?“
– „Ја мислим.“ – рече Лазар, „да ова пушка није опасна по силну ћесареву војску! Ако ви мислите да би такво оружје могло ослободити Србију, онда би значило да су царски војници зечеви!…“
– „О…о…о!“ – узвикнуше судије. „Значи ту си пушку сачувао ради комита.“
– „А, не! Имају они боље оружје!“
– „Тако, дакле, ти знаш какво оружје имају комите. Да ли је још ко знао за ову пушку?“
– „Нико.“
13. марта 1917. године смели звонар обешен је насред Крушевца – код Споменика косовским јунацима. Када се Лазар пео на вешала био је хладнокрван и достојанствен као да иде да одзвони на „Достојно“. Сахрањен је поред касарне „Цар Лазар“ као и многи српски родољуби.
У недостатку доказа, Аустроугари су свештеника Јована интернирали у Ашах. Седам дана и ноћи, по киши и снегу, путовао је у отвореном вагону за Ашах. У Ашаху је пропљувао крв и упућен у болницу. Из болнице је враћен у Крушевац. У Крушевцу је после 24 сата, поново ухапшен и спроведен у београдски град и у катакомбе испод земље затворен. Ту се поново разболи и би упућен опет у болницу, где је дочекао ослобођење и долазак српске армије.
Преминуо је 23. марта 1923. године у Крушевцу оставивши иза себе супругу и дванаесторо деце.
На фотографији: Мучење свештеника Јована Д. Поповића, пароха цркве макрешанске
Извор фотографије: Илустровани лист, 1921.
