НАТО не би зауставио муслимане и Хрвате да уђу у Бањалуку 1995. године

Извор: Кликс

Амерички генерал и бивши Врховни командант савезничких снага у Европи Весли Кларк говорио је ексклузивно за Кликс о преговорима у Дејтону, али и завршнимвојним операцијама на територији Босне и Херцеговине.

С обзиром на нагле промјене на фронту усљед јесењих операција Армије РБиХ, ХВ-а и ХВО-а у септембру и октобру 1995. године, вјерујете ли да су те снаге биле војно способне ослободити Приједор и Бањалуку?

-Да нису били заустављени, можда би заузели Бањалуку, али у рату је замах пресудан, а када су га изгубили, нису га могли повратити – рекао је Кларк.

Како би се дипломатска динамика могла промијенити да политичка одлука о заустављању напредовања према Бањалуци није била наметнута? С обзиром на изјаве разних учесника Дејтонских преговора, да ли је НАТО заиста планирао бомбардовати снаге АР БиХ и ХВ-а да су ушле у Бањалуку?

-Не, не бисмо бомбардовали те јединице, а по мом мишљењу Дејтонски споразум би био додатно ојачан, али одлука о заустављању је донесена зато што је Федерација у том тренутку држала отприлике 51 одсто, што је било предвиђено договором. Постојала је и забринутост да би српске снаге могле покренути контраофанзиву из Србије – рекао је Кларк.

У контексту заједничких хрватских и босанских војних операција у јесен 1995. године, како оцјењујете тврдње изнесене у мемоарима хрватских политичара и генерала да је неуспјела операција ХВ-а „Уна-95“ покренута на захтјев америчког војног и политичког врха?

-Званична прича је да су добили „жуто свјетло“ од Бијеле куће. Ово је откривено током саслушања у Конгресу. Ја сам био на састанку у Пентагону на којем је Шушку речено: Не, немојте то радити. То је било у јулу 1995. године – рекао је Кларк.

Из данашње перспективе, тридесет година након завршетка рата у Босни и херцеговини, колико оправдано изгледа настојање Клинтонове администрације да избјегне директну копнену интервенцију САД-а све до почетка зрачне кампање и операције „Намјерна сила“? Да ли је баш ова операција већ 1995. показала ограничења зрачне кампање која се води без ослонца на копнене операције?

-Било би бесмислено интервенисати прије Дејтона с копненим снагама под мандатом УН-а. УН-ов ланац командовања био је спутан страхом од изазивања инцидента и стога релативно неодговоран према ситуацији на терену. Осим тога, САД никада не би допустиле да америчке трупе у овој ситуацији буду под контролом УН-а. С друге стране, зрачна кампања може дјеловати. Чак је и њена ограничена употреба почетком септембра 1995. потакнула Милошевића на преговоре. Знам то, јер сам био с њим и разговарали смо о томе два пута – додао је Кларк.

Постоје бројна свједочанства и мемоари о Дејтонским мировним преговорима, у којима сте и лично учествовали. Можете ли описати своју улогу током преговора, али и рећи нешто више о специфичностима делегација које су учествовале у преговорима?

-Био сам други најстарији члан тима и представљао сам начелнике Здруженог штаба америчке војске. Радио сам на војном анексу, карти, вези са српским и хрватским војскама те на анексима који су се односили на полицију и повратак избјеглица. Изетбеговић је био најтврђи преговарач јер је имао највише тога да изгуби, морао је препустити дио своје земље под контролу Срба. Говорио је да је то дубоко неправедно. Туђман је био присутан због Хрвата у Федерацији, али ту није било спорних питања. Милошевић је желио споразум јер је достигао свој војни и дипломатски кулминацијски тренутак па је присилио Србе да пристану – рекао је Кларк.

Можете ли описати неколико најкритичнијих или најнапетијих тренутака током дејтонских преговора када се чинило да би преговори могли пропасти или да би се мировни процес могао урушити?

-Најкритичнија тачка била је подјела Брчког јер су га обје стране жељеле, али у једном епском дипломатском тренутку проглашено је заједничком окупираном зоном и одлука је одгођена, што је омогућило постизање коначног споразума. Било је и других тренутака као и напетости због насловнице „Њузвика“ на почетку преговора, питања о присуству НАТО-а, о војном анексу, о статусу Сарајева и тако даље, али само је Брчко, колико се сјећам, озбиљно пријетило постизању коначног договора – закључио је на крају Весли Кларк.

ФОТО: ЕПА-ЕФЕ