Наша дјеца одрастају у туђини
Пише: Стефан ЛИЧИНА, дипломирани политиколог
Све чешће размишљам о тамнопутим младићима с турбанима које сусрећем на релацији Бaњалука – Челинац. Све чешће их виђам у граду. Виђам их у и радним одијелима. На градилиштима. Гледам те младе људе, „увезене“ из далеких земаља – Бангладеша, Непала, Пакистана…
Жао ми их је. Хиљаде километара од дома. То је иста она сиротиња, иста она мука која је деценијама тјерала и наше очеве и браћу на њемачке скеле трбухом за хљебом. Они су само савремене жртве глобалног жрвња који меље људске судбине ради нечијег профита.
Али, док гледам њих, леди ми се крв у жилама због нас! Гдје смо то ми?
Деценијама нам овдашњи демагози продају причу да се национални интерес брани галамом, референдумима и инатом, док су за то вријеме, иза кулиса велике националне реторике, тихо и подмукло инсталирли један сасвим други идеал – Профит. Прихватили смо, готово без питања, сурову догму неолибералног капитализма: да је тржиште једина светиња, да је тајкун увијек у праву и да је једино мјерило успјеха државе висина БДП-а.
Сада нам стиже рачун за ту страшну заблуду!
Сјећате ли се оне фамозне реченице, тог врхунца бахатости наше скоројевићке „елите“: „Ако нећеш ти да радиш за 400 или 600 марака, има ко хоће“? И били су у праву. Наша дјеца нису хтјела да буду робље у сопственој земљи. Отишла су у Линц, Љубљану, Падову, Минхен да граде туђу кућу, кад већ нису могли своју.
И шта је урадио „патриотски“ политички врх? Да ли су рекли: „Станите, дјецо! Ово је наша земља, овдје је приоритет да наш човјек живи достојанствено“? Да ли је држава интервенисала, опорезовала екстрапрофитере, оне што су се обогатили преко ноћи, и преусмјерила га у плате радника, у бесплатне вртиће, у станове за младе брачне парове, у нове послове?
Нису! Прећутно су аминовали увоз јефтине радне снаге.
Овдје лежи суштински пораз политике посљедње двије и по деценије. Доказали смо да нам је капитал важнији од нације. Јер, немојмо се лагати – капитал нема отаџбину. Капитал не слави славу, не пости, не иде у цркву и не занима га очување идентитета. Капитал занима само једно – зарада. Ако је Непалац јефтинији од Србина, капитал ће изабрати Непалца.
Ако смо заиста патриоте, као што тврдимо, онда морамо схватити да се Српска не брани само у скупштинским клупама. Брани се у породилиштима, у фабричким халама, у селима, на њивама. А ту губимо битку.
Погледајте мапу Републике Српске ноћу. Свијетли само неколико „урбаних“ тачака, док је остатак земље, посебно на истоку, она наша села, наше њиве и огњишта – у потпуном мраку! То је резултат погубне политике која „развој“ мјери бројем изливених зграда у Бањалуци, Добоју, Бијељини или Источном Сарајеву, гдје се најбрже и најлакше пере новац сумњивог поријекла. Створили смо бетонске кошнице за људе без душе, а оставили стотине километара територије празним. Стратешки гледано, сабијамо становништво у неколико урбаних „резервата“ и стамбених кошница, остављајући стотине километара територије и границе без чувара, без домаћина, без дјеце.
Запусти село, не дај му струју, воду, пут и натјераћеш сељака да прода ђедовину и купи прецијењен стан на периферији у граду. То је математика политике посљедњих двадесет година.
Али држава, госпдо, ако жели да се зове државом, не смије размишљати као корпорација! Држава мора бити брана таквој логици. Република Српска није настала да би данас била „пословна зона“ за шаку привилегованих! Настала је као уточиште и дом за један народ!
Ако свој народ економски протјерате, понизите и раселите, а населите неког другог само да би се одржао економски раст – ви нисте сачували Државу. Ви сте сачували само празну љуштуру и администрацију. Потребна нам је хитна, драстична промјена курса. Неолиберализам је за бројчано мале народе попут нашег – смртна пресуда. Претвара нас у колонију, у тржиште за туђу робу и туђу радну снагу.
Ако је цијена „економског развоја“ то да наша дјеца одрастају у туђини, док ми овдје постајемо мањина у сопственој држави – онда нам такав развој не треба.
Вријеме је да се погледамо у огледало и запитамо: шта ми то бранимо? Да ли бранимо право тајкунског скоројевића да купује трећи стан у Београду на води, или бранимо право радника у Бањалуци, Требињу и Бијељини да од свог поштеног рада подиже дјецу која ће сутра говорити српски језик на својој земљи?
Ово није питање љевице или деснице, нити питање партијског опредјељења, ово је питање биолошког опстанка! Ако политика хитно не стави Човјека испред Профита, историја ће нас памтити као најсрамнију генерацију која је прокоцкала Државу зарад профита.
Међутим, није све тако црно, и ако се ускоро опаметимо, могли бисмо вратити наше људе из туђине кућама, јер је горе ситуација све сложенија.
Али о томе неки други пут…
ФОТО: фејсбук
