Најмање 85 цркава у Канади запаљено или вандализовано: Зашто медији не говоре о прогону хришћана?

Извор: ИН4С

Свјетски, али и домаћи медији, упорно тврде да извјештавају о најзначајнијим и најактуелнијим темама. Ипак, једна тема остаје готово потпуно занемарена — прогон хришћана.

Док глобална јавност свакодневно прати сукоб Израела и Палестине, рат у Украјини, политичка превирања у Европи, Азији и Африци, или пак културолошке ратове у Сједињеним Државама, страдање хришћана пролази испод медијског радара. О њиховом прогону — који је у појединим земљама попримио размјере хуманитарне катастрофе — готово да се не говори.

Из недеље у недељу извјештавамо о бројним примјерима који остају без пажње јавности: о стравичном прогону хришћана у Сирији, гдје је древна хришћанска заједница готово потпуно збрисана; о геноциду над хришћанима у Нигерији који се одвија пред очима свијета; о незаштићености хришћана чак и у земљама са хришћанском већином, попут Велике Британије; и о страдању коптских хришћана у Либији, које је и даље свјеже у колективном сјећању.

Чак и да је, неким чудним случајем, све ово било исувише “далеко” од медија, недовољно интересантно или исувише спорадично да би била занимљива тема за новинарско бављење њоме, сада је ситуација извјесно промијењена. Данас са сигурношћу можемо рећи да је ријеч о вишегодишњем и системском прогону о ком се не говори. Као један од доказа величине проблема са којим се на свјетском нивоу суочавамо биће и чињеница да ћемо више пута недељно на порталу објављивати приче о страдању хришћанских вјерника, што ће управо указивати на неисцрпност извора, догађаја, као и на алармантност бројки.

Канада – талас насиља над хришћанима

Само у последње четири године, најмање 85 католичких цркава у Канади спаљено је или вандализовано, што представља један од највећих таласа антирелигијског насиља у савременој западној историји.

Извјештај CBC News из 2024. године идентификовао је 33 цркве које су горјеле до темељa од маја 2021. године.

Погођене су биле и протестантске и православне цркве. Један од најпознатијих инцидената догодио се у мјесту Белис (Bellis) у канадској провинцији Алберта, гдје је Украјинска православна црква свих светих (engl. All Saints Ukrainian Orthodox Parish) потпуно уништена у пожару. Према извјештају полиције и медија, ватра је подметнута, а случај се води као кривично дјело подметања пожара. Други забиљежен случај односи се на коптску православну цркву Светог Ђорђа (St. George Coptic Orthodox Church) у Сурију, у Британској Колумбији. И овај храм је потпуно изгорео у пожару, који је у првим извјештајима такође означен као намјеран.

Некадашњи премијер Канаде Џастин Трудо једном приликом се осврнуо на поменуте догађаје, који су, подразумијева се, дубоко узнемирали хришћанску заједницу у Канади. Оно што је казао, ипак, дјеловало је готово као саучесништво у злочину, много више него истинска осуда. 

Наиме, 2021. године, у свом јавном обраћању поводом почетка ових напада на хришћане, а који су се наставили до дан данас, Трудо је казао: “Разумијем бијес. Против Владе, против Католичке цркве. То је стварно и потпуно разумљиво – узмемо ли у обзир срамну прошлост (католичке цркве) које постајемо све свјеснији.”

На шта је тачно мислио Трудо?

Зашто је Трудо рекао да је све то разумљиво узмемо ли у обзир срамну прошлост? Канада је објавила да је наводно од 1870-их до 1990-их у Канади постојао систем резиденцијалних школа за домородачку дјецу. По њиховим наводима, који су тада дошли до свих свјетских медија, школе су биле финансиране од стране државе, али њима су управљале црквене институције, највише Католичка црква, затим англиканске, уједињене и пресвитеријанске заједнице. Они су тврдили да су домородачка (индијанска) дјеца често била одвајана од својих родитеља, приморавана да говоре енглески или француски, а нека су била изложена злостављању и занемаривању. Према подацима Комисије за истину и помирење (Truth and Reconciliation Commission — TRC), кроз овај систем је прошло више од 150.000 дјеце, а хиљаде њих никада се није вратило кући – ово су окарактерисали као културни геноцид.

Ипак, након што се та прича годинама вртјела по свим медијима, па је тако дошла и до балканских народа, испоставља се да можда и није било тако. Тачније, за ту причу не постоје готово па никакви докази. Медији су годинама објавиљивали наслове у којима се говорило о „масовној гробници“ и „пронађеним остацима дјеце“. Канадски премијер Џастин Трудо назвао је то „срамотним поглављем у историји Канаде“ и позвао на „национално суочавање са истином“.

Међутим, до априла 2025. године, ниједна локација у Канади није потврдила пронађене људске остатке који би недвосмислено указивали на масовне гробнице у близини резиденцијалних школа. Према Википедији и CBC извјештајима, изведена су најмање три археолошка ископавања, али ниједно није резултирало проналаском тијела.

Према археолозима, георадар може да открије „аномалије у земљишту“, односно промјене у структури тла — али то не значи да се ту налазе људски остаци. Многи од тих сигнала могу указивати на старе укопе животиња, помјерања терена, рушевине или празнине у земљишту.

Посрнуће наратива о „неозначеним гробницама“

Аутор Џонатан Кеј у тексту за Quillette описује како је прича о наводним „неозначеним гробницама“ домородачке дјеце, која је 2021. године изазвала медијску и политичку хистерију у Канади, временом изгубила кредибилитет.

Он истиче да су тврдње о „215 убијене дјеце“ у Камлупсу настале на основу георадарских снимака (GPR) који показују поремећаје у земљишту — али не могу доказати постојање људских остатака. У више од три године након првих наслова, ниједно тијело нити људски остатак није пронађен, што показује да је јавност доведена у заблуду.

Посебну критику Кеј упућује New York Times-у и његовом новинару Ијану Остину, који је, тврди он, погрешно представио налазе као „масовну гробницу“ дјеце — иако је чак и старјешина локалне домородачке заједнице, Розан Казимир, јавно рекла да се не ради о масовној гробници, већ о „могућим неозначеним појединачним укопима“.

Упркос томе, Times никада није исправио текстове у којима је говорио о „остацима дјеце“ и „масовним гробницама“. Иронијом судбине, исти новинар, Остин, у чланку из 2024. године признаје да „три године касније ниједан људски остатак није ископан и идентификован“ — али редакција и даље не жели да исправи старе нетачности.

Кеј закључује да је медијско преувеличавање и политичка осјетљивост довело до социјалне панике, па чак и до оправдавања насиља над црквама, док се данас све више показује да су многи аспекти те приче били погрешно представљени.

ФОТО: фејсбук