Најтежа прича са олујне Петровачке цесте
Пише: Вељко ОСТОЈИЋ
Многе приче сам испричао о страдању Крајишког народа током рата и у злочиначкој акцији ОЛУЈИ ,али ова прича ми је била најтежа.
ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ РОДИТЕЉА ДЕЦЕ УБИЈЕНЕ НА ПЕТРОВАЧКОЈ ЦЕСТИ Мајке из пепела пребирале кости: Сина сам препознала по зубићима
Невенка никада порасла није. Ни макла из својих дана. Ни Жарко жељену лопту шутирао није. Остала је рана. Јовица то ни сањао није. Био је још уз мамино крило. И било му је мило што се уз њене скуте савијао. А Дарко? Он је желео жарко да фудбалер буде. И није ни слутио да ће гранате да га пробуде. У зору, кад је најслађи сан, да му покидају дан. И све наредне дане он у збегу сања исти сан. У збегу – до цесте петровачке.Онда се тог 7. августа 1995. године све замрачило. Одједном све се покидало и стало. Остало. Снови. Детињство. У трену. Све што су ова деца крајишких Срба сањала постало је пепео из кога су њихове мајке пребирале „преживеле“ кости. Пребирале и паковале у пластичне кесе. И носиле их данима и километрима до последњег уточишта и прибежишта да те, за њих, свете кошчице у миру сахране. У миру да их посећују. Свећу у миру да им упале.- Мислим да сам на овај начин одужио дуг својој умореној деци која ничим нису заслужила овакву судбину. Било би ми теже да им кости премећу. Прекопавају. Преоравају. Одлучио сам. Где су они, ту сам и ја. Где сам ја, ту су и они. Мислим да је њихова душа мирнија када смо близу. Не само овог дана када су уморени, ми стално одлазимо. За нас је ово место као наша кућа. Ту смо заједно – казао је Спасе Рајић, отац Невенке и Жарка.Апатин. Бачка. Само је Дунав, овде, равнодушан. А можда и није. Ко зна шта би ова велика река могла да исприча да којим случајем може да дошапне.
– Можда би могао – стиже одговор.
Дуг је био пут ових дечјих костију. Од Петровачке цесте где су их спржиле бомбе „Олује“. Преко Бањалуке где су их у Институту за патологију препознавале мајке. По зубићима који су преживели у огњу стравичног бомбардовања хрватске авијације.
– По зубићима сам препознала мога сина – сведочи Јованка Вуковић, мајка једанаестогодишњег Дарка којој је на Петровачкој цести убијен и супруг Крстан. – Скупљала сам те његове кости… Никоме то не бих пожелела. И носила сам их. Да је тај пут трајао и милион километара, носила би их. И сад сањам тај пут. Њега, живога, сањам. Пита ме: мајчице, знаш ли што су ме убили.Петровачка цеста, дуга двадесет седам година. Тај пут путују, у немерљивој муци Рајићи, Невенкини и Жаркови родитељи. И, Јованка Вуковић, сама.
– Мене држи сећање на дете. Успомене. Мој Крстан, наше дете живе са мном. И, док живим ја и они су живи… У овом дану, много бих још тога могла да вам испричам, али, овај дан је за осаму. За свећу у тишини. Али не и за заборав.
Па сада након ове приче ко може и даље да иде на њихово море да се проводи и гази по Српским костима,дабогда му то посљедње и било …
Нема тога филма , нити књиге који би могао и да опише сва наша страдања ,али нека се зна ,да и дан данас постојимо као народ …
ФОТО: фејсбук
