Никад веће понижење Срба…

Пише: Деки РС

Закон да Срби немају право ни на помен…

Проусташки домовински покрет, иницијатор је доношења најновијег Закона о гробљима.

Баш на тридесету „обљетницу Олује”, у Хрватској је почела примена овог закона, чији је циљ да се из ове земље избришу и последњи трагови српског постојања.

По слову овог закона, морају се уклонити сви споменици који величају српску „агресију” на Хрватску и вређају хрватске верске, моралне и националне осећаје.

Тако се уклањају споменици само због ћирилице или због најмањег симбола који је тамо неком засметао.

По усвајању овог закона, у хрватском „Сабору” приказана је фотографија споменика Бабића Миле те је закључено:

„Е баш овакве ћемо скидати, оваквих четничких споменика је пуна Хрватска.”

Милу је „Збор народне гарде” стрељао у Карловцу 21. септембра 1991. године, а породица му је протерана.

Данас им смета и Милин споменик јер је он последњи доказ да су Срби некад овде дисали.

Многе српске породице не чекају налог за уклањање споменика, већ саме то раде скидајући их целе или бришући само неке детаље са њих.

У супротном, ако породица не уклони такав споменик, биће уклоњен силом, уз казну од 1.000 до 5.000 евра.

Тренутно се у Борову код Вуковара уклања споменик Вукашину Шошкоћанину.

Вукашин је 2. маја 1991. године командовао одбраном Борова Села које је нападнуто од више стотина хрватских „муповаца.”

Било је ово највеће село у источном делу Хрватске.

Две недеље касније, Вуле је мистериозно нестао у таласима Дунава, док се враћао из Србије где је ишао да обиђе породице избеглих Срба.

Био је четнички војвода, постхумно је проглашен крајишким народним херојем.

У Хрватској, он је остао „вођа српске побуне” у Боровом Селу и организатор убиства 12 „редарственика.”

Само стотињак километара даље, налази се питоми посавски градић, Дервента.

У дервентско насеље Јасиковача, крајем априла 1992. године упале су регуларне јединице хрватске војске и заклале трочлану породицу Живковић.

Преко 3.000 припадника 108. бригаде ХВО-а прешло је марта ’92. године на тенковима мост на реци Сави у Славонском Броду, потпуно фокусирани да заврше посао ђедова из 1941. године.

Поред Живковића, у Дервенти су затрли породицу Лазаревић из насеља Гаковац која ће завршити у масовној гробници заједно са својим коњем, као и целе породице Ћудића и Зорића.

Дервента је ослобођена 4. јула ’92. године, а иза усташко-муслиманских кољача су остали логори, мучења, паљевине и масовне гробнице. Са подручја Дервенте у рату је погинуло 608 наших бораца, а преко 4.000 их је рањено.

Док се у Хрватској руше споменици због ћирилице, широм Републике Српске налазе се велелепни усташки споменици.

Ипак, Дервента предњачи, па се споменици погинулим хрватским агресорским војницима налазе у Модрану, Рабићу, Кулини, Врховима и Бијелом Брду.

Дервентом већ 20 година марширају агресорски демобилисани борци са пуним ознакама, а почасну стражу им држе војници ОС БиХ.

Не заборавимо да је пре две године у Дервенти председник Хрватске Зоран Милановић одликовао 103. бригаду ХВО Дервента, док га је чувао МУП Републике Српске.

У месту Рабић стоји споменик на коме пише:

„У спомен погинулим витезовима 103. дервентске бригаде ХВО-а.“

Овај споменик се налази пар стотина метара даље од логора Рабић, кроз који је прошло више од 200 српских цивила.

Ипак, споменик у Модрану је нешто невиђено у новијој српској историји.

Овај усташки споменик је у облику великог слова „U”, тј. ознаке коју су за време Другог светског рата на својим униформама носили припадници Павелићеве војске, на коме чак и шаховница почиње првим белим пољем.

Градњу овог споменика за погинуле агресорске борце ХВО-а, финансирао је хрватски „ногометаш” Ведран Ћорлука и његов отац Јоздимир.

За његову градњу нико није ни тражио одобрење, и он тако већ 17 година краси срце Републике Српске.

Сваке године пред Васкрс, становници Дервенте сећају се убијених суграђана своје општине, гледајући на усташке споменике.

Никад веће време понижења Срба него данас…

Никад веће време неизвесности и страха…

ФОТО: фејсбук