Ново Брдо, утврђени српски град у косовском Поморављу, између Приштине и Гњилана!

Пише: српскопитање

Најлепши, најразвијенији и најзначајнији српски средњевековни град није био Рас, иако је био Немањићка престоница, одакле је почела српска моћ да се шири за време Немањића. То није био ни Скадар са својим феноменалним положајем према Језеру и погледом на Шир(око) поље и близини мора, где је српски краљ Бодин Војислављевић дочекао крсташе. Није то била ни главна српска средњевековна лука Котор, са најлепшим заливом на Средоземљу. Нису то били ни царски Призрен и Скопље, нити највећа равничарска средњевековна тврђава у Европи и ремекдело српског средњевековног градитељства Смедерево. Није то био ни Дубровник са својом српском римокатоличком аристократском републиком, нити Маглич, Модрич, Звечан или Прилеп Мрњавчевића.

Ово што видите на слици је био убедљиво најлепши, најразвијенији и најзначајнији српски средњевековни град. У питању је Ново Брдо, утврђени српски град у косовском Поморављу, који се налази између Приштине и Гњилана.

Овај град су од темеља до крова изградили наши преци Срби и то током првих година власти краља Милутина (1282-1321). На том месту никада није постојало неко старо (римско) насеље или нешто слично. Срби су га изградили и направили таквим!

У Новом Брду живело десетине хиљада људи, а град и подграђе су врвели од живота и економије која је цветала захваљујући рудницима, који су од Србије у то време правили богату државу, нешто попут Катара или Уједињених Арапских Емирата данас.

Поред Срба, у граду је постојала једна од највећих колонија  рудара Саса, који су као гастарбајтери живели и радили у српским рудницима сребра. Саси су Ново Брдо звали „Nyeuberghe“, а по њима се звало и оближње Сашко Место.

У Новом Брду су и Дубровчани имали своју највећу балканску слободну трговинску зону коју су им дали српски краљеви и цареви и у оквиру ње царину.

Ново Брдо је било познато по томе што је имало најлепше цркве. Изванредни мозаици од злата и најскупљег камења красили су православне храмове у њему. Палате и остале зграде су биле непревазиђене и археолози приликом сваког ископавања откривају нове размере богатства и лепоте овог градског утврђења.

Ново Брдо је имало огромно подграђе, у коме се налазио трг („mercatum“ како су га странци звали) где је све врвело од трговине и привредних активности. Имамо доказе да су производи настали на подручју Новог Брда доспевали чак до Италије, Француске, Шпаније, Немачке и даље.

За све то је било заслужно огромно рудно богатство Новог Брда, које имало репутацију једног од најчувенијих места онога доба. Нешто попут Дубаиа данас.

Подграђе Новог Брда се спуштало и до Криве реке (која се онда звала Тополница) и Прилепнице, а прилазе подграђу су бранили посебни градови Призренац и Прилепац.

Осим господе витезова који су били Срби, у граду су живели и радили многи Дубровчани, Италијани, рудари Саси али грађани Саси који су имали свој суд, своје нотаре (за књижење рударског десетка), своје цркве итд.

Захваљујући напредним техникама рударства, новобрдски Саси су били чувени, па су одатле у 15. веку одлазили на рад у Италију и Шпанију.

Новобрдски рудници били су у 15. веку нарочито познати по производњи гламског сребра (argentum de glama). Ова врста сребра садржала је у себи и до 33 % злата. Дубровачки трговци су настојали да овакву руду откупе по цени обичног сребра, како би сами обрадили злато и тако стекли додатну велику добит. Међутим, државни службеници краља Милутина су га продавали по највишој цени на свету и у тој трговини доносили огромне приходе Србији. Према проценама историчара, из новобрдских рудника се добијало годишње и по 5 до 6 тона сребра највећег до тада виђеног квалитета.

Француски путник Бертрандон де ла Брокијер је, пролазећи 1433. године кроз Србију, истакао да српски деспот добија годиње 200.000 дуката прихода из овог богатог рудника. Према његовој процени без тих средстава деспот Ђурађ Бранковић Смедеревац (1427-1456), би одавно био проганан из своје земље.

У време турске најезде, тадашњи липљански митрополити су све чешће управљали својом митрополијом управо из Новог Брда, пошто је ова тврђава била најбезбедније место у Србији. Управо по граду Новом Брду, Липљанска епархија је понекад називана и Новобрдском.

Приликом својих похода на Србију, Турцима никако није полазило за руком да заузму Ново Брдо. Међутим, после двогодишње непрекидне опсаде 1439-1441, тврђава Ново Брдо пада у турске руке и од тада почиње њено значајно опадање.

Данас је цео простор тврђаве Новог Брда у рушевинама, али и поред тога остаци кула, палата и споменика (попут Крста на западној кули Горњег Града изведеног у мркоцрвеној бречи) сведоче о његовом значају и некадашњем богатству!

Извор: Дух старих Срба

ФОТО: фејсбук