Одјеци једног пуцња

Пише: Александар АПОСТОЛОВСКИ/Политика

Чуо се један пуцањ. Један човек је рањен, а један шатор је почео да гори. Бивши припадник Државне безбедности Владан Анђелковић, одмах пошто је разоружан, рекао је полицији да је „нервно растројен”. И све се то догодило у земљи у којој су сви већ помало растројени. Неки од медија, неки од фикцијске стварности на друштвеним мрежама, неки од историје која се никако не завршава. Али, када се историја завршава, кад Срби врло радо презиру будућност? И донекле су у праву, јер она не постоји. Ако сте до сада ово прочитали, већ сте у давној прошлости!

Анђелковић је покушао да убије Милана Богдановића, присталицу председника Александра Вучића, а потом је запалио шатор. Живот је, ма како уме да буде драматичан, обично и ироничан. Негде у то време, док је парламент заседао и усвајао законе, непосредно поред места где је Анђелковић пуцао, који километар даље, кретала се тиха поворка. На Новом гробљу сахрањен је генерал Небојша Павковић. Славни официр и хашки оптуженик био је командант Треће армије током агресије НАТО-а и начелник Генералштаба Војске Југославије, како током власти Слободана Милошевића, тако и првих година владавине ДОС-а, што се често заборавља. Павковић је био учесник епохе која као да се никада није завршила, већ нас и даље, из прикрајка, држи за рукав. Те три слике, пуцањ, сахрана и заседање парламента, спојиле су се у један кадар српске стварности. Није, дакле, реч само о покушају убиства Милана Богдановића који је другачије мислио, већ о чињеници да се све више губи разлика између вести, метафоре и хистерије. У шатору је планула ватра, у џепу бившег припадника службе био је пиштољ, а на заседању парламента – усвојен је пакет нових закона. Многима ће, нарочито онај о легализацији, донети бољу будућност. Али, када се она деси, постаће прошлост. Ко ће се тога сећати? Уосталом, Србина много више занима где се пуца од тога да ли му прокишњава кров.

Какви су одјеци пуцња Владана Анђелковића, човека који има 70 година, који је наточио канту бензина, проверио да ли му је пиштољ напуњен, а онда се спорим ходом упутио ка Ћациленду? Најпре се помислило да је он уморни, стари самотњак који се годинама кувао у мешавини параноје и несанице, радећи давно, до 1993. године, под још непознатим околностима за службу. Потом се открило нешто сасвим друго, што ће се тек детаљније истражити. Да је често боравио у Хрватској, да тамо поседује некретнине и да се фотографисао са хрватским премијером Андрејом Пленковићем. Обојица су била видно насмејана. Хрватски премијери немају нарочити обичај да се сликају са бившим припадницима српског ДБ-а, па макар они били и пензионери, што наводи на сумњу да Анђелковић није био само чувар понеких југословенских и српских тајни које ће можда заувек остати закопане, већ нешто сасвим друго. Постао је човек који је могао да изазове грађански рат у Србији, са једном од њему драгих успомена, заједничком фотографијом са председником Владе Хрватске.

Рањени Милан Богдановић је један од чувара Ћациленда, има троје деце и када је Анђелковић пришао белим шаторима, упитао га је: „Господине, шта вам треба?” Уместо одговора, добио је метак и био је у животној опасности. Богдановић нема тајне. Верни је присталица Вучића. Имају заједничку фотографију, тек пошто га је Вучић посетио у болници.

Шта је згрешио Богдановић? И шта је уопште Ћациленд? За Александра Вучића је то искра слободе и клица отпора окупацији и рушењу Србије. За студенте у блокади и опозиционе активисте Ћациленд је симбол моћи која се поиграва грађанима, архетип ауторитарне баријере која дели, раздваја и гуши слободу.

Или је, можда, то место које служи студентима који желе да уче постало фортификацијска заштита подигнута између зграде Председништва и скупштине, као заштита од насилних покушаја да се заузму две кључне државне институције. Није ли, уосталом, Анђелковић то и покушао да учини? У симболичкој равни, свакако јесте. Да је другачије, дошао би и попио кафу с Богдановићем. А уместо бензина, донео би ракију. Или можда чај. Зависи од укуса.

Али у Србији политички неистомишљеници су престали да разговарају. Сваки поступак рационалног размишљања сматра се екцесом: као да позоришни критичар оде на борбу ММА и тамо тражи Хамлета. Фраза да су ископана два рова, као да смо у 1914. години јесте офуцана, али је истинита. Може и она да је ово 1941. Зар да опет репризирамо поделе на нове партизане и нове четнике? Постоји ли историја као предмет у школама или је то постала врста народног предања? Зар заиста ништа нисмо научили? Биће да је тако. Како се ближи 1. новембар и годишњица страшне трагедије која нас је све оставила без даха и речи, уместо саборности, у Новом Саду се најављује политички перформанс.

Обележавање смрти претвара се у такмичење живих. Трагедије би морале да буду тачке замрзавања сукоба. Уместо тога, код нас се пале мотори. Подгрева се све: бол, бес, осећај неправде, лажне вести, теорије завере, спиновања. И док народ још носи црнину у себи, активисти штелују разгласе, штампају пароле и разрађују драматургију протеста.

Тако су неки веровали да је 15. март био моменат за окретање политичке табле наопачке. Маса је била велика, а енергија наелектрисана. Али прошло је. И Вучић није пао.

Сада студенти у блокади верују да ће направити репризу. Од моралних судија, какви су иначе требали да остану и прошли би сјајно, више не крију да овај тужни дан могу да искористе како би стекли политичку моћ. Али хајде да их разумемо, они су млади и такав револуционарни занос се очекује од тих годишта. Изненађују они други, многи оцвали опозициони интелектуалци и активисти који, уместо пијетета према страдалима, призивају нови 6. октобар. Мало подсећање. Ономад, 6. октобра, пре четврт века, један од лидера ДОС-а отишао је на Пинк и уз клавир је дублирао Френка Синатру.

Наравно да ни власт неће дремати. Као што Вучић, уосталом, никад не спава. Покушаће да достојанственим обележавањем сећања на 16 жртава пада надстрешнице своје противнике представи као „шпекуланте националним болом”. Да, биће то дан натопљен политичким калкулацијама, далеко више него тугом. Него, да видимо како теку припреме.

Све што гледамо последњих недеља, па и сам пуцањ у Ћациленду, указује на то да једногодишња криза иде ка свом финалу. Како ће се оно завршити? Пре мог оптимистичког одговора, још један подсетник. Ниједан народ није с таквим ентузијазмом, а историја је то показала, радио на сопственом самоуништењу. Истине ради, у том самопропадању су нам радо помагали са стране, али ко нам је крив што још нисмо схватили да је хладни рат завршен! Не између великих сила, него између Срба и Срба.

Да ли, овако слепи код очију, видимо шта се дешава у свету? Хоћемо ли пропустити још један пад зида, а овога пута није берлински, бавећи се омиљеним народним спортом, хватањем за гуше?

Какви год да буду наредни потези, једна ствар се ваљда подразумева: Србија не сме склизнути у грађански рат.

И не говорим овде о ратовању с пушкама, ваљда нисмо толико глупи, већ о оном подмуклијем – емоционалном, културном, медијском, комшијском… О рату у којем су речи убојитије од дронова, а крвни непријатељ постаје свако ко не размишља као ти.

Зато је непознаница када ће Александар Вучић расписати изборе. Спин-доктори власти и опозиције, као и анонимуси на мрежама, са надимцима омиљених домаћих животиња, раде у три смене. Већ је у политичкој чаршији лансирана прича да ће Вучић истрчати на свој омиљени, изборни терен пре краја године. Али не следеће, него ове!

Са свим својим политичким инстинктом и радарском способношћу да препозна како тренутак, тако и резултате истраживања јавног мњења које сваког јутра добија на сто, Вучић сада бира. Да пресече и распише изборе много раније него што сви очекују. Или да чека. То би значило да ће пустити да се међусобни сукоб пленума студената у блокади и парламентарних странака распламса, јер се заправо на опозиционој страни врши обука за програм преживљавања. Да ли ће имагинарна студентска листа о којој не знамо ни ко је саставља ни ко су јој кандидати појести парламентарну опозицију или ће бити обрнуто?

Кључно питање је, заправо, шта ће Србија да бира. Да ли ће да остане фокусирана на локалну драму или ће покушати да искористи незапамћену геополитичку турбуленцију као прилику да препозна обрисе новог света?

Када се свет престројава оваквом брзином и када се Трамп и Путин једног дана договоре да се виде код Орбана, а другог дана да се гађају нуклеаркама, најопаснији тренутак за малу земљу није спољни притисак, већ дубоки унутрашњи сукоби. Како ли су само избили после уласка брата Доналда Трампа у Белу кућу, питам се? То се може описати и као традиционално српско непознавање закона гравитације. Паметније је да се са врха солитера на земљу сиђе лифтом, него да се скочи!

ФОТО: Драган СТОЈАНОВИЋ