Поема о генералу Ратку Младићу
Аутор: Горан ВИТИЋ
Усред рата родила те мајка
слободарске да васкрснеш снове,
да херојска покрене те бајка
на узбуну кад труба позове.
Кад грађански пламен букне рата
силе мрака да би нас мириле,
свак на свога кад удари брата
мржњу верску да би распириле.
Скинуо си звезду петокраку
да би српску војску прославио,
да осветлиш слободу у мраку,
тробојку си на чело ставио.
Да од свата не закука мати
водила те храброст Обилића,
кад крст часни сватове испрати
да не буде више Гардовића.
Заклетву си Српској положио
да би светлост из тмине засјала
и до краја веран војник био
с одличјем српског генерала.
Дух Лазара срцем си носио
на адске си слуге ударио
див јунака путем си бродио,
на тробојци крстом поносио.
Унапред су зле те силе знале
подмукле ти замке подметале,
Сребреницу, пијацу Маркале
да окриве престоницу Пале.
Реч је чврста водила те дата
томахавке кад су засипале,
кад се црна обрушише јата
само већу храброст су ти дале.
Још стубови мостова постоје
где витешку битку изгубише,
слободарске што нам дане боје
бездушном те Хагу отпремише.
Лазарево српско село мало
у крилу је своме те чувало,
под уценом поклекло је пало
мит завета није издржало.
Над којим се уротише силе
да неправду западну оживе,
против српства увек што су биле
све јунаке српске да окриве.
Српски бићеш понос а и дика
ходи Ратко поносита чела,
све док живи Српска Република
херојска ће памтити се дела.
Када време у времену мине
дух слобода над Српском се вине,
памтиће те храбри српски сине
к’о хероја свете отаџбине.
Београд, 28. фебруар 2019. године у 20.13 часова
