Посвећено хероју команданту Бранку Басари – Мондијал на стадиону „Грмеча“

Пише: Славко БАСАРА

Рат ником не доноси доброга. Осим ономе који га зове (б)рат. Има и таквих, нађу се и остваре, свако вријеме има своје бреме – и људе.

Битка за опстанак. У сваком погледу. Година 1993. Тешка и бременита, друга по реду у којој се воде сукоби у некадашњој СР Босни и Херцеговини. Подгрмеч слободна територија, као и у претходним ратовима који су се водили, и много снажнији и много већи, свјетског калибра. Без обзира карактеристике рата су ту: долазе пијани војници са разних ратишта и пуцају „свјетлеће метке“, мртвачки ковчези са линија разграничења, несташица брашна, уља и шећера, за нас дјецу слаткиша, електрична енергија је мисаона именица, завладао медијски мрак…

Један дио противваздушне одбране Војске Републике Српске (ПВО ВРС) био је стациониран у улици Фрање Клуза у Лушци-Паланци, у кући Миће Муњизе. У дворишту три троцијевца 20 милиметара, војници се друже са цивилима, билијар и фудбал су главне преокупације и разонода, пред ноћ музика и, незаобилазно, алкохол.

Игралиште Фудбалског клуба „Грмеч“ је одмах ту, испод улице која носи име по хероју југословенског ваздухопловства из Другог свјетског рата, пилоту рођеном у Јошику код Дубице. Народни херој Фрањо Клуз је 1942. године слетио на Ордије (поље између Лушци-Паланке и Отиша) и по многима је то био зачетак касније „партизанске ескадриле“. Његов авион уништиле су њемачке „штуке“ у „Симиној ували“, иако је био маскиран у живици, причао ми је дид Дриго, очев отац, који је био у партизанима.

Елем.

Брат Дарко и ја смо сваког дана „пуцали“ пенале на игралишту „Грмеча“ са којег је Шеста санска бригада кретала у све важније битке за очување Републике Српске, али и у пробој „коридора живота“ у јуну 1992. године. Нису то били обични пенали. Играли смо наш Мондијал. Изабрали смо репрезентације које представљамо, правимо „костур“ такмичења у свесци коју носимо са собом на „стадион“ и пишемо резултате. Обично се то догађало у поподневним часовима, након повратка из Санског Моста гдје смо похађали средњу школу.

Била је субота, рано прољеће. Топло. Брат и ја смо имали обавезу да одиграмо први дио Мондијала, изашли смо на игралиште одмах послије доручка. Док смо шутирали пенале војници из оближње куће су довукли троцијевце на игралиште, један код гола до Витороге, други на центар, а трећи код гола гдје смо ми играли Мондијал, постављени на цик-цак. Цијеви окренуте према Бихаћу.

-Шта се догађа, сметамо ли ми? – питамо.

-Ма не сметате, само се играјте, вјежба је у току, ништа посебно. Не сметамо ли ми вама? – упитао нас је војник по надимку Маљуга, данас један од чланова обезбјеђења Палате предсједника у Бањалуци.

-Не сметате, хоћете играти с нама лопте? – пита брат Дарко.

-Касније, када завршимо са овим – одговорио је војник.

Брат и ја одрадили смо планирано, прошло је већ и подне. Отишли смо кући, такође у улици Фрање Клуба, на ручак и чекали да Сунце прође, пред вече смо заказали завршницу такмичења. Све то вријеме троцијевци су били на игралишту, а војници крај њих. Мајка нас пита:

-О чему се ради, јесте ли причали са војском?

-Јесмо, кажу да је вјежба у току, рутинска.

-Мени се чини да није нешто како треба, али ако су тако рекли…

Мајка није ни завршила своју мисао, а на радију Кореница, уз радио „Петрова Гора“ био је наш једини извор информација које смо добијали у времену када струје није ни било, а пријемник прикључен на акумулатор, емитоване су вијести. Наш стари, оронули касетофон био је прикључен жичицама на акумулатор из аутомобила, на њему смо слушали и утакмице.

Спикерка радија Кореница Теодора Урукало чита вијести:

„…данас је објављена ваздушна опасност за подручје Општине Сански Мост јер је са загребачког аеродрома ‘Плесо’ полетио авион ХВО-а након изјаве предсједника Хрватске Фрање Туђмана да ће бомбардовати највеће србо-четничко упориште у БиХ, Лушци-Паланку…“

-Значи није рутинска вјежба, осјетила сам то. Ни сирена се није чула – каже мајка Винка.

Бураз и ја већ смо почели да маштамо шта ће бити ако се авион појави на небу изнад нашег мјеста.

-Ако чујете авион и пуцње спремите се да бјежимо у ходник, он је најбезбједнији – каже нам забринуто мајка.

Минути и сати су пролазили. Авиона није било. Топови ПВО ВРС су још увијек били на игралишту. Ми нисмо излазили поново да играмо Мондијал. Спуштао се сутон. Чим је мрак покрио Паланчко поље војници су троцијевце склонили са игралишта. Ратни авион Фрање Туђмана се није појавио, вјероватно се вратио одакле је и полетио. Или је отишао на неку другу дестинацију.

Исто вече гости наше породице били су пуковник Бранко Басара, командант Шесте санске бригаде и његова супруга Саја, рођаци и комшије, наши Отишани. Сајини родитељи били су нам прве комшије у Лушци-Паланци. Отац Лука је стигао из друге смјене са посла у УНИС-у, гдје је био распоређен на радну обавезу. Као дјеца слушали смо шта причају старији. Било је то таман у вријеме приједлога Венс-Овеновог плана.

-Бојим се да овај рат неће тако лако стати и да ће трајати још неколико година – рекао је пуковник Басара.

-И ја мислим тако, да се неће моћи лако дефинисати све ово што траже странци, са тим се нико не слаже – истакао је мој отац Лука.

-Од њих све и иде – био је кратак коментар пуковника.

-Бране, је ли данас била ваздушна опасност, дјеца се играла на „стадиону“, а војници постављали топове? Нешто су јавили на Кореници – упитала је мајка Винка.

-Јесте, наводно је полетио авион из Загреба с намјером да бомбардује Лушци-Паланку, али мислим да је то било више у сврху уношења панике међу становништно него што су намјере биле озбиљне. Осим тога зна Туђман шта га овдје чека, тако да није ризиковао. Али се Хрвати користе свим могућим медијским пропагандама – био је одговор Бранка Басаре.

Пуковник Басара, тако смо га сви звали, и цивили и војници, иако у пензији активирао се да заштити свој народ у Санском Мосту, не само српске националности. Свој спокој нарушио је ратним неспокојством, али је увијек истицао да није жалио и да је сачувао Сански Мост од злочина против човјечности.

И било је тако. Касније се његово име нашло на листи оптужених Хашког трибунала. Вјероватно због чињенице да није дозволио масовна убиства, па су муслимани из Горице, Скуцаног Вакуфа, Напреља, Фајтоваца и Каменграда цијели рат провели у својим кућама и слободно живјели и радили, похађали школу, ишли на пијацу… Оптужен јер није дао повод да се стави етикета на његов народ у Подгрмечу, који је увијек био мирољубив, људски орјентисан, гостопримљив!

Пуковник Бранко Басара је из Басара, на граници Отиша и Шипрага, из кућа одакле је коријен и познатог српског новинара и писца Светислава Басаре.

ФОТО: фејсбук