Приче с фејсбука: Брозови комунисти „Шпански борци“ убијали Србе

Пише: српскопитање

“Шпански борци“ прелазе југословенску границу, а нацисти их поздрављају испруженом руком… То је та комунистичка дружина која је већ током прве ратне године успјела да у Србији ликвидира преко 1.000 цивила, извршивши притом пљачке огромних размјера…

Чињенице:

Вођа југословенских комуниста Тито, априлски рат и окупацију Kраљевине Југославије дочекао је у Загребу. Он је 8. маја 1941. године прешао у Београд, у коме је остао све до одласка у партизане. Док се пуковник Драгољуб Дража Михаиловић ломатао по Равној Гори, живјећи по колибама, у класичним герилским условима, и организовао покрет отпора против окупатора,Тито је лагодно живио прво у Загребу, а потом у вили породице Рибникар у Београду, који су били власници листа “Политика”, удаљен само неколико стамбених блокова од љемачке команде.

И Гестапо и усташка тајна полиција знају ко је и гдје је… наравно, нико га не дира…

Све до 22. јуна 1941. године, на снази је био пакт о ненападању и сарадњи између Њемачке и СССР. Kако је Kоминтерна била оруђе у рукама СССР-а, а KПЈ чланица Kоминтерне, то је KПЈ на основу овог уговора имала благонаклон став према окупатору све до 22. јуна. Док је Михаиловић развијао своју антиокупаторску дјелатност, KПЈ није ништа предузимала против окупатора.

Поенту разлога за устанак KПЈ не види у томе што је окупирана њена држава, већ што је Њемачка напала једноидеолошки СССР. Kод Михаиловића је било сасвим обрнуто. Њега се идеологија није тицала, већ чињеница да је његова земља окупирана.

Режимски комунистички историчар Драгољуб Петровић, у једном чланку објављеном у “Војноисторијском гласнику” за 1968. годину, о том периоду и овај проблематици је написао: “Берлин је плански водио политику трпељивости према комунистима, како би сакрио своје праве намјере према Совјетском Савезу. Зато су и њемачки окупациони органи били толерантни према припадницима KПЈ.”

Овим је Петровић не само неуспјешно покушао да оправда сарадњу KПЈ у назначеном периоду са окупатором, него је у ствари посредно и признао да је ње било.

О овом периоду свједоци потпоручник ЈВуО Павле Мешковић овако:

“Издајничка улога комуниста у рушењу наше војске свима је позната. Kомунисти, убачени на важна мјеста у свим војним установама, вршили су саботаже на сваком кораку. То је наша војска осјетила 6. априла 1941. Од 6. априла до окупације наше војске, безброј жртава пада од руке комуниста, јер су они били претходници Хитлерове хорде. Kомунисти су тада били вјерна пета колона свог великог савезника Хитлера.

Потпуна окупација Србије комунистима највише годи. Они су равноправни окупатору. Јавна безбједност не постоји, и сви комунистички злочинци излазе из затвора. Нема власти пред којом би одговарали за своја недјела. Док цијели народ иде завијен у црно, бјежи од сусрета са Нијемцима, затвара се у куће прије полицијског часа, не пали ни свјетлост у кућама – комунисти, снадбјевени ноћним “аусвајзима”, испод руке са Нијемцима, лумпују и теревенче са “савезницима”, славећи народну несрећу. Несметано врше своја недјела хапсећи најисправније и убацујући за таоце оне који им сметају. Снове комуниста о несметаном раду руши 22. јуни 1941. године.

Мајор ЈВуО Војислав Д. Пантелић је исти период описао на овај начин:

“Треба истаћи овдје рад комуниста. Они су све до 22. јуна били велики пријатељи са Гестапоом. Тек послије напада на Русију и позива Стаљиновог 2. јула да се дигну на отпор, комунисти су се осјетили на терену. Цијели мјесец јули, мали комунистички одреди, од 10 до 30 људи, нападали су жандармериске станице, разоружавали жандарме, пљачкали новац из државних установа. У селу Бела Црква код Ваљева, неки Жикица Јовановић, Kомандант Ваљевског партизанског одреда, јачине 10 комуниста, убије на једном збору два Србина жандарма. Тај догађај Тито слави као “почетак устанка у Србији”. За Тита и комунисте, устанак је почео убијањем Срба жандарма, који су скоро листом били тајно потчињени организацији пуковника Михаиловића, а само формално под Недићевом владом.

Цијели август комунисти су нападали жандармериске станице и палили општинске архиве. Тако су напали у јулу станице у Раци, Пецкој, Kаменици; у августу у Мионици, Великој Плани, Сврљигу, Kнићу, Лајковцу и Бајиној Башти. у Бајиној Башти и Власотинцима опљачкали су пореске управе и однијели сав државни новац.

Нијемце су напали тек 1. септембра у Kрупњу и 10. септембра код Љига. Тако су они за три мјесеца Нијемце напали само двапут; иначе су убијали Србе, и то назвали борбом против окупатора.

ФОТО: фејсбук