Приче с фејсбука – Зашто се ћути како су муслимани спасавали Србе у грађанском рату у БиХ

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

Да ли сте икада чули да је током рата у Босни и Херцеговини било Муслимана који су спасавали своје комшије Србе – у мјестима која су се нашла под контролом муслиманских војних и паравојних формација?

Вјероватно нисте, иако је таквих случајева било на стотине.

А зашто се о томе не говори?

Из простог разлога што се такве приче не уклапају у званични наратив рата у Босни и Херцеговини – у којем су Срби приказани као агресори, а Муслимани као искључиве жртве.

Према том наративу, Србе у Босни нико није ни дирао, па самим тим није ни било потребе да их неко скрива или спасава.

Једини који су, по тој причи, требало да буду спасавани били су Муслимани – наводно жртве „брадатих, примитивних, крвожедних Срба“ који су, како се говорило, ни из чега започели свој „крвави пир“ и „стварање Републике Шумске“ (републике шумских звијери).

Међутим, стварност је била далеко сложенија.

Са подручја данашње Федерације БиХ протјерано је више од пола милиона Срба. Градови као што су Сарајево, Тузла, Зеница, Бихаћ и други готово су у потпуности етнички очишћени од српског становништва, које је у многим случајевима убијано, малтретирано или одвођено у стотине логора широм Федерације.

О тим логорима свијет не жели да чује, као ни већина медија – јер се, опет, не уклапају у званичну слику „српске кривице и једине одговорности за рат“.

А ипак, вјерујте или не, постоје стотине случајева у којима су Муслимани спасавали своје комшије Србе – ризикујући, а често и губећи сопствене животе због тога.

О тим људима се не снимају филмови, не пишу чланци, нити се по њима називају улице или булевари…ни храстови.

Из једноставног разлога: јер „званично“ – Србе нико није дирао, па их, наводно, није ни било потребе спасавати.

Навешћемо само неколико примјера оваквих случајева:

Зејнил и Фахрија Хаџић – Сарајево

Зејнил и његова супруга Фахрија из сарајевског насеља Грбавица сакривали су своје комшије Србе у свом стану током најтежих ратних дана. Када су муслиманске паравојне групе вршиле претресе зграда и одводиле људе. Хаџићи су ризиковали животе да би нпр. заштитили породицу Петровић, коју су познавали годинама.

Послије рата, Петровићи су свједочили у њихову корист и назвали их „правим људима у нељудским временима“.

Мустафа Хрњић – Зеница

Мустафа Хрњић, радник из Зенице, сакрио је своју колегиницу Српкињу и њену породицу у свом подруму током рата 1993. године. Када су се шириле вијести о нападима на цивиле, он им је обезбјеђивао храну, лажне документе и помогао да побјегну на територију под контролом УН.

 Сефик и Мевлуда Хаџић – Бихаћ

У Бихаћу су Сефик и његова супруга Мевлуда сакривали породицу Савић, Србе који су остали у граду током опсаде. Они су заједно дијелили храну, воду и опасност од гранатирања.

Сулејман и Ајша Мемић-– Тузла

Породица Мемић спасила је троје српске дјеце из сусједства након што су им родитељи погинули. Одгајали су их током цијелог рата као своју дјецу. Касније су та дјеца свједочила у документарцу „Комшије“ (БХТ1, 2008) о доброти и храбрости својих спасилаца.

Хусо Суљић – Високо

Хусо Суљић, полицајац из Високог, одбио је наређење да ухапси групу Срба који су остали у мјесту. Умјесто тога, организовао им је бјекство преко планине и тако им спасио живот.

ФОТО: фејсбук